„У пресудним тренуцима сам јамчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.“ Ове редове, без злобе у срцу и лажи на језику, исписао је др Родолф Арчибалд Рајс, само годину дана пре изненадне смрти. 

Август 2018. донео је појачану хистерију таблоида, на чијим се страницама ређају судбоносни догађаји и катаклизме, док је председник Вучић чак у једном тренутку најавио повлачење из политике због издаје унутар СНС!

Да није у питању никакав пропуст, говори чињеница да се слика застава Србије и УАЕ и мапе Србије без Косова и Метохије појављује у два ударна термина, у истом дану, на истом месту. На првом програму телевизијске куће са националном фреквенцијом и обавезном ТВ претплатом.

Овакав приступ требало би од Андрића и Црњанског да учини неку врсту друштвене својине бивших југословенских народа. Кумова слама на коју српска култура не може да рачуна ништа више од било кога другог. Битно је, наиме, да Срби имају што мање разлога да се подиче.

Огромна популарност ријалити програма је од изузетне важности за режим, те је због тога је Вучић спреман да ТВ Пинк и Жељка Митровића брани свим средствима. Ријалити програми представљају изврсну припрему за пријем Вучићевих порука, јер код гледалаца врло ефикасно уништавају наслеђене моралне и друштвене конвенције

Кажу да се највише лаже након обављеног лова и уочи избора. Данас, изгледа, то народно искуство је обогаћено новим садржајима. Условне лажи прате Србију на сваком новом (ис)кораку у испуњавању услова за добијање датума за отпочињање приступних преговора.

Tелевизија има своју лепу и своју ружну страну, а коначна одлука о томе шта ће бити најгледаније јесте на руци која држи даљински. То што нам се често не допада шта је та рука изабрала, не значи да даљински треба да јој одузмемо и предамо га некој „етичкој комисији“ да одлучује уместо ње.

Захтевам информацију од Министарства спољних послова, као и објашњење зашто бар сада, након свега, није упућен демарш Француској – а вероватно није из истих разлога из којих ни пре није упућен демарш поводом заставе „Косова“ у Нотр Даму

Изјава је кратка, али вишезначна. Послата је порука Београду да смањи ионако минорне захтеве према Приштини ради добијања „датума“, Бањалуци да се „припреми“ за ревизију дејтона, а Новом Пазару да се „притрпи“ док се не реше ова прва два проблема.

„Тренутак истине“ је нешто друго. Пре свега, у њему не учествују представници маргиналних друштвених групација, него људи средњег сталежа, обични људи из комшилука, који барем изгледају као људи којима ништа не фали. Дакле, у самом старту немогуће је избећи поређење и идентификацију.