петак, 19. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Сенка нове светске економске кризе – солидарност није само лепа реч већ и неопходан услов изласка из проблема
Савремени свет

Сенка нове светске економске кризе – солидарност није само лепа реч већ и неопходан услов изласка из проблема

PDF Штампа Ел. пошта
Александар Радовић   
понедељак, 14. март 2016.

Од почетка године на тржиштима влада нестабилност, а финансијски сектор је захваћен великим  турбуленцијама. Све  то пружа разлог за забринутост.

Берзански индекси су свуда пали између 10 и 15%. Цене акција европских банака само су пратиле тај тренд. После пада за укупно више од 13%, цена акције Дојче банке вратила се на вредност коју је имала 2009. године, у време тешке финансијске кризе.

Синергетско деловање побројаних фактора - увелико смањене стопе кинеског привредног раста, пада цене нафте који урушава економију земаља произвођача и све очигледнијих слабости банкарског сектора - има за последицу све јачу нервозу на финансијским тржиштима. Забринутости доприноси и сасвим оправдани страх од рецесије у Сједињеним Америчким Државама. Почетком фебруара председница Федералних резерви Џенет Јелин је сама оценила да су финансијски услови у САД постали мање повољни за економски раст.

Све су израженије и утемељеније сумње у исправност и сврсисходност политике централних банака чије масивне емисије ликвидности нису успеле ни да подстакну раст нити да поспеше инфлацију, што су били прокламовани циљеви. Слабост појединих европских економија попут грчке, шпанске, италијанске па чак и француске, неизвесност у суочењу с дефлацијом, страх од све веће незапослености, од пада цена непокретности, као и рекордна презадуженост, како јавна тако и приватна – све су то фактори који битно доприносе дестабилизацији тржишта.

Реакције финансијских оператера на ту дестабилизацију нису једнозначне. Док неки оператери у томе виде само пролазну турбуленцију, други већ виде претећу сенку краха 2008. Оптимисти говоре о прекомерној реакцији на пролазне тржишне турбуленције. С друге стране, песимисти, а они су по правилу боље обавештени, у расту незапослености и задужености, у паду стопе економског раста и цене сировина, пузећој дефлацији и грозничавим берзанским кретањима виде озбиљне разлоге за забринутост. Међу водећим светским економистима воде се жестоке расправе о томе да ли се ради о нападу пролазне тржишне грознице или о симптому промена које сведоче о неким тешким патолошким стањима.

Ипак, изгледа очигледно да су снажне варијације које потресају финансијска тржиста већ дуже време израз дубоких структурних мутација глобалне економије.

Први фактор тих мутација јесте пад стопе раста кинеске економије. Није ту реч о успоравању раста само за ову годину, већ о дубокој трансформацији модела кинеског развоја.

Кина је имала модел развоја глобалног произвођача окренут ка извозу, утемељен на њеној јефтиној и многобројној радној снази која је сва била стављена у службу нове светске прерасподеле рада.

Данас се тај модел мења. Плате се повећавају, што поскупљује производњу, а прилив нове јефтине радне снаге из неразвијених аграрних подручја у индустријске центре је све мањи. То значи да су запањујуће стопе раста које је Кина остваривала у протеклих десетак година (преко 10%) неповратно отишле у прошлост. Додатни проблем је то што у Кини, постоји производна инерција, навика да се произведу огромне количине робе, које завршавају на залихама. Чак и ако би се тренд потражње обновио, опет би требало да прође доста времена да се залихе продају.

Кина је предвиђала стопу економског раста од 6,5% за 2015. годину, али ће, по свему судећи, она бити мања од 5%. Треба се, дакле, навићи на Кину (заједницу више од 1,37 милијарди људи) чије су перспективе економског раста драстично смањене.

То ће имати велике структурне последице на светску економију. Кина је представљала више од 50 посто потрошње стратешких сировина и енергената у свету.

Прва последица на глобалном нивоу јесте излазак из циклуса примарних сировина.

Тај циклус је био карактеристичан за свет у коме су сировине биле изузетно високо вредноване. Сада излазимо из тог света вредности који је био директно везан за кинески економски успон. Кинеска индустрија је трошила огромне количине метала и неметала, енергената и других сировина. Зато су се, када се та потрошња смањила, све земље света богате сировинама, које су живеле од извоза тог богатства, суочиле с великим проблемом пада кинеске потрошње.

Ради се о земљама с тржиштима у настајању (емергинг цоунтриес) које у доба просперитета и високих цена својих сировина нажалост нису искористиле погодности и велике приходе тог периода како би ојачале своје економије. Нису развиле индустрију или активности с додатном вредношћу које би им омогућиле да у будућности мање зависе од цене сировина. Највеће међу њима су Русија и Бразил, али су и многе друге земље углавном остале само извозници сировина.

У годинама јаког раста земаља с тржиштем у настајању и Кине експоненцијално се повећала задуженост привредних субјеката. У Европи смо били сведоци криза државног (јавног) дуга. Међутим, кризе које наступе услед привредних (приватних) дугова често су много озбиљније.

Данас у Кини дуг привредних субјеката који су се задужили да би инвестирали у развој јер су мислили да ће се златно доба раста наставити у недоглед износи више од 160% БДП. То је много новца. Ако сутра та предузећа не буду у могућности да врате дуг, тј. ако постану несолвентна, због тога што је раст знатно скромнији од очекиваног, то ће представљати велики системски проблем не само за кинеску, већ  и за светску економију.

С друге стране, у светлу свега овога треба констатовати још један забрињавајући фактор, а то је вишак ликвидности у економији. Одакле толико ликвидности?

Централне банке су преплавиле финансијска тржишта ликвидним средствима, прво да би спасле комерцијалне банке и укупни светски финансијски поредак од системског урушавања, а потом и да би, како се објашњавало, подстакле економски раст.

Банке јесу спасене али економски раст није покренут, јер је у природи ликвидних средстава да теже да буду уложена са што већим рентабилитетом. Ти велики профити су се до сада могли остваривати управо у земљама с тржиштем у настајању, где је било могуће уложити новац и брзо извући велики профит. Чим су у тим земљама пале стопе привредног раста, па самим тим и стопе повраћаја капитала, капитал је побегао. То је додатни ударац тржиштима у настајању.

Да се мало вратимо уназад. После масовних емисија ликвидности, почиње да се назире опасност од дефлације и то је нешто сасвим ново. Политика ниских интересних стопа коју спроводе централне банке, а посебно америчке Федералне резерве, већ неко време има за последицу опасно профилисање дефлације.

Појављују се негативне каматне стопе. Шта то значи? Ако позајмите некоме 100 новчаних јединица и имате негативну каматну стопу од 5%, на крају вам се враћа износ од 95. То је потпуно дефлационистички и апсолутно неподстицајно. Шта се из свега тога може закључити?

И поред лекција из 2008, финансијски систем је наставио да функционише као и пре кризе, тј. стварајући предуслове за следећу кризу. Централне банке су вештачки креирале огромне количине ликвидних средстава. Када се то пумпање ликвидности још обавља у спрези са рестриктивном буџетском политиком – а управо је то на делу -  стварају се савршени предуслови за дефлацију.  Једна невоља проистиче из чињенице да се та ликвидна средства нису инвестирала на дуги рок у производњу и/или развој, већ у краткорочне спекулативне операције везане за тржишта у настајању. Друга, додатна невоља, последица је ниских стопа раста свих економија, што значи да очекиваних високих профита једноставно неће бити. Ниске или нулте стопе расте ће очигледно потрајати.

Објективно, то је дугорочнији тренд:

а) Као што смо видели, кинески модел више није и вероватно још дуго неће бити локомотива глобализације нити ће вући светски економски раст.

б) Знатно смањење дугорочних инвестиција објективно представља израз генерализованог неповерења финансијских тржиста у будућност.

ц) Пад цена сировина, а посебно енергената, озбиљно ће угрозити не само економије земаља произвођача, него и читави светски нафтни и паранафтни сектор. То укључује и финансијска тржишта, а посебно све оне банке које су изложене у операцијама везаним за нафту и нафтне деривате.

Поставља се питање шта у таквој ситуацији могу да ураде централне банке. Подсетићемо на основне инструменте који су им на располагању:

1. Емисије ликвидности. Тај инструмент, као што смо видели, увелико примењују, како се испоставља за добробит банака а на штету привреде.

2. Обарање каматних стопа да би се подстакао кредитни циклус. Како ни то није успело, кренуло се ка негативним стопама - што је економска бесмислица - више не може да се инвестира, не може да се процењује добит, не може да се оцењује ризик, не може се ништа предвидети. То једноставно не може да траје. Дефлација - то је свет изврнут наопачке.

а) Ако цене падају - људи неће ништа куповати, разложно очекујући да цене временом постају све повољније.

б) Клијенти би морали да плаћају да би држали новац у банкама - мало је вероватно да ће се то десити. 

ц) Банке неће више никог кредитирати јер више неће имати прилив нове штедње, а сигурно неће плаћати негативну каматну стопу да би пласирале непрофитабилне кредите.

Значи, централне банке су суочене са ситуацијом када монетарни волунтаризам једноставно не даје очекиване резултате. Монетаристи су били убеђени да ће се убризгавањем ликвидних средстава подстаћи потрошња и поспешити инфлација.  Уствари, подстакло се задуживање, а то задуживање је потпуно одсечено од било каквог економског раста из разлога који су везани за саму структуру глобализације:

1. Веома су слабе перспективе исплативог улагања у земље с тржиштима у настајању, које су до сада омогућавале велике спекулативне профите, јер су пале цене сировина на којима је раст тих привреда почивао.

2. Прерасподела прихода између капитала и рада потпуно је несразмерна. Приходи углавном иду акционарима тако да је остатак средстава који се исплаћује као надкнада за рад једноставно недовољан да озбиљно утиче на подстицање потрошње.

3. Да би наставили да живе нормално, с обзиром на релативно смањење прихода - запослени морају да се задужују што накнадно уноси неизвесност и додатно паралише економски циклус.

Јасно је, дакле, као што је чак и у Давосу речено, да треба искорачити из старих, монетаристичких економских шаблона и учинити нешто ново храбро и корисно за све, а не само за онај 1% човечанства који држи 99% целокупног светског богатства. Нема лаких решења али фундаментални проблем свакако представља тај неодрживи модел расподеле богатства. Докле год се он не реши, правог излаза неће бити.  

Владе морају мењати економску политику и окошталу хијерархију вредности где је само власник капитала неприкосновен. То би био први корак ка уклањању осећаја угрожености и неправде огромне већине.

Једино решење је оно које доноси системску реформу расподеле прихода: прецизно усмереним пореским мерама треба ограничити примања акционара а подићи нето приходе запослених, умесним фискалним олакшицама.  

Неопходно је спровести ефикасне мере које ће оживети привреду, али и улити поверење. Мере морају деловати што праведније и што више расподелити порески терет на јаче економске субјекте, штедећи најрањивије социјалне слојеве.

Можда би се могло озбиљно размислити и о опросту дугова најугроженијих категорија становништва. Они су углавном и најзадуженији и годинама су били лак плен и непресушни извор прихода за безкрупулозне банке. С друге стране, управо велике финансијске институције већ годинама вештим финансијским инжењерингом своје пореске обавезе своде на апсолутни минимум. Опрост дугова сиромашним слојевима би у том контексту био нека врста регулативног пореза или фискалне па и друштвене правде.

Повратак у сурову реалност подсећа нас да је политичко управљање економијом, у суштини, питање вредности. Ако су универзално прокламоване вредности демократских земаља слобода и једнакост, онда се солидарност не може жртвовати на олтару профитабилности. Јер, без солидарности, као што се види, нема ни слободе ни једнакости, а ни праве демократије.

Проценат плата у односу на бруто национални доходак се убрзано и опасно смањивао целе протекле деценије. Власници капитала су владали без икакве противтеже. Показало се да је дугорочно неодрживо то преусмеравање профита на рачуне акционара и њихово исцрпљивање производне привреде на уштрб плата запослених. Неопходно је више праведности у расподели прихода између рада и капитала. А боља и солидарнија расподела ће имати вишеструке позитивне ефекте. 

Са више новца и оснаженом куповном моћи запослени ће боље подржавати економску тражњу, док ће капиталисти, са умањеним приходима, бити мање изложени шпекулативним искушењима. Ако порез буде фаворизовао инвестиције, а селективно циљао шпекулативне приходе, акционари ће бити постављени пред дилему: или сносити велики ризик и бити изложен високим пореским стопама или улагати у развојни циклус, који неће донети баснослован и муњевит, већ мањи, али солидан и сигуран профит. Производне инвестиције ће се на тај начин свакако повећати. 

Ове идеје о расподели и солидарности нису само прогресивне лепе речи, већ разложна основа неопходних реформи за излазак из кризе.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер