Наш заједнички циљ је држава у којој владају закони, а не батинаши, институције које штите интересе грађана а не странака, слобода мишљења и изражавања за све а не само за председникове људе. Потребна нам је држава по мери грађана, а не једног човека.  

Да ли неко народ ове земље сматра за децу, па се према њему тако и опходи (јер игра горепоменуту игру), или пак, ситуацију схвата сувише озбиљно, па не допушта да се чују неки „дисонантни тонови“ за владајућу политичку „мелодију“, тешко је рећи.

Друштву су за опстанак важнији државни универзитети, школе и гимназије, него Министарство просвете, битнија је Филхармонија од Министарства културе. Ако ова земља остане без Министарства културе, њена култура ће некако преживети. Ако остане без Филхармоније, спаса јој нема.

Вучић је од Кине узео неколико милијарди долара кредита, које зове инвестицијама, плус им је дао РТБ Бор без пара. Арапима је дао Карађорђево, ПКБ, ЈАТ и велики део Београда, америчком Бехтелу градњу ауто-пута без тендера чија је цена са 500 порасла на 800 милиона!

Бројни и испреплетани интереси два џина допринели су да се старе и нове сумње и спорови маргинализују и готово забораве. Партнерство  се јача сталним јачањем трговинске размене и заједничким наступима у оквирима Уједињених нација, БРИКС, ШОС, АПЕС и другим организацијама.

И тек је криза, тзв. финанцијска криза, која се на свјетском плану јасно очитовала ујесен 2008, реактуализирала питање љевице. Показало се да је посве слободно тржиште у својој бити аутодеструктивно, те тенденцијски води у катастрофу несагледивих размјера.

Није никаква тајна да би прелазак те границе од 50 процената за бошњачке националисте - који се малтене свакодневно жале да су једини народ на Балкану без своје националне државе - представљао додатни покушај легитимизовања захтева за преуређење дејтонске БиХ

Анонимна предсједница је завршила безбједносне курсеве у Америци, има фотку са Бушом јр, ужива наклоност Хилари Клинтон, одлично је сарађивала са америчким полицајцима на Косову, а у инаугаралном говору рекла да јој је пријатељство са САД приоритет.

Осам година по завршетку братоубилачког рата са Северном Корејом, годишњи приход Јужне Кореје био је 82 долара по становнику. Просечни Корејац зарађивао је упола мање од просечног становника Гане (179 долара).

Попут Никсона и његовог вијетнамског наслеђа, председник Обама се, преузимајући дужност јануара 2009. године, суочио са неодрживо робусним војним ангажманом зарад минималне стратешке добити.