Наше комшије тврде да су им тржишта слободна и да за све важе исти услови. Очигледно је пак да су нам економски односи обојени парадоксима и неразумевањем.

Извесно је да се предочена иницијатива савршено уклапа у нове пројекте енергетског, геополитичког, привредног и међудржавног повезивања које Србију заобилази, упркос њеним прокламованим европским циљевима и очигледним географским предностима.

 "Као амерички амбасадори у Београду и Приштини уверени смо да трезвено политичко вођство које има визију може довести до свеобухватног споразума Србије и Косова, у чијем средишту би било узајамно признавање. Тај успех би положио темеље мирније и напредније будућности свих народа у овом региону", поручили су Коснет и Скот. Двојица амбасадора изразила су уверење да је споразум могућ и додали да је председник САД већ позвао председнике Србије и Косова Александра Вучића и Хашима Тачија у Белу кућу "да обележе тај успех чим до њега дође", дакле, „договор“ се унапред зна, у питању су две државе и два председника

Добро је и мудро што на премијерове надмене и саркастичне речи Српска православна црква није реаговала, а остало је непознато да ли се председник Владе бар усмено извинио патријарху Иринеју, иако то, разуме се, није никако исто што и јавно изречена осуда.

Зашто се не снимају филмови о сомалијским пиратима? Не би били ништа мање узбудљиви од „Пирата са Кариба“, будући да ове данашње гусаре по мору вијају фрегате и носачи авиона, хеликоптери, радари и сателити, па се они опет провлаче и дрско отимају брод за бродом.

До сада су протести у Србији углавном били ограничени на постављање најопштијих захтева у вези са демократијом и медијским слободама,  уз готово потпуно игнорисање социјалних проблема, као што су сиромаштво, незапосленост, одсуство заштите и права на раду и сл..

Недић ни по коју цену није допустио да се српски војници боре за интересе немачког Рајха на источном фронту, док је Дачићева влада далеко флексибилнија када су „међународне операције“ у питању.

У Србији је прилично раширено веровање да је Титов режим био својеврсна друштвено-политичка лепотица с грешком. То инфантилно уверење, као и многе друге аутодеструктивне појаве, укоренило се у многим деловима друштва, али највише у културној "елити".

„Када нема одговорности - нема ни кривице,

када нема кривице - нема ни злочина (грешке)

када нема злочина (или грепке) - нема ни жртве (ни оштећеног)“

Хана Арент