На крају крајева, привилегије и имунитети које ми тражимо за четири сарадника Русије нису ништа више од онога што већ имају војници базе САД Бондстил, и не више од тих привилегија које имају војници земаља НАТО када одржавају велики број вежби на територији Србије, што сте правилно рекли.

Вучић је био довољно искрен да наговести могућност да га Србија опет не добије, или да добије отпочињање преговора без датума, а да ће вероватно Немачка имати нове услове, али ипак наводи да „ни у том случају Србија не би одступила са европског пута“.

„У пресудним тренуцима сам јамчио за вас. Не бих желео да ми неко каже да сам то чинио за нацију која то не заслужује.“ Ове редове, без злобе у срцу и лажи на језику, исписао је др Родолф Арчибалд Рајс, само годину дана пре изненадне смрти. 

 Шта су „Хималаји“, шта о 2025. каже ЕУ у својим документима што није представљено нашој јавности и значај „Апела за одбрану КиМ“ су теме овог текста. Србија на путу „2025“, који иначе не води никуда, али о томе други пут, мора да закључи споразуме са свим суседима и то тако да суседи изричито потпишу да више немају било каквих спорних питања. Не само граничних питања, него никаквих

Дачићу као последња сламка спаса остаје да увери момке из Вашингтона да ће њихове налоге боље извршавати од двојца Вучић – Николић и тако постати недодирљив попут Драгана Шутановца, неимара који без икаквих последица диже чардак ни на небу ни на земљи, на пашњаку у центру града.

Овакав приступ требало би од Андрића и Црњанског да учини неку врсту друштвене својине бивших југословенских народа. Кумова слама на коју српска култура не може да рачуна ништа више од било кога другог. Битно је, наиме, да Срби имају што мање разлога да се подиче.

Читајући предлоге амандмана у погледу правосуђа сетио сам се легендарног спортског коментатора Младена Делића и његовог чувеног „Да ли је то могуће, лудница, шта је ово“

Приближавањем Бакуу Србија поново ради против интереса Русије, и у суштини за нагло приближавање две земље нема логичног објашњења, осим да се оно гради по команди Вашингтона, који у својој дугорочној стратегији очигледно има заједничке планове за две земље.

Tелевизија има своју лепу и своју ружну страну, а коначна одлука о томе шта ће бити најгледаније јесте на руци која држи даљински. То што нам се често не допада шта је та рука изабрала, не значи да даљински треба да јој одузмемо и предамо га некој „етичкој комисији“ да одлучује уместо ње.

Говорећи о потешкоћама при исцртавању граница на Балкану, новинар листа „Економист“ Тим Џуда, примећује да се, уколико би Србија и "Косово" ушли у размену делова територије, процес ту никако не би зауставио.