Доста ми је да глумим будалу овде и да лажем све вас да је све нормално у земљи. Доста ми је да будем декор неке лажне слободе. Доста ми је да кад погледате мене петком помислите „ето све је ок, ту је Ивановић петком

Кажу да се највише лаже након обављеног лова и уочи избора. Данас, изгледа, то народно искуство је обогаћено новим садржајима. Условне лажи прате Србију на сваком новом (ис)кораку у испуњавању услова за добијање датума за отпочињање приступних преговора.

„Тренутак истине“ је нешто друго. Пре свега, у њему не учествују представници маргиналних друштвених групација, него људи средњег сталежа, обични људи из комшилука, који барем изгледају као људи којима ништа не фали. Дакле, у самом старту немогуће је избећи поређење и идентификацију.

Наш отпор уништавању Србије учинио би такве издајнике сувишним за саме налогодавце и тиме бисмо послали поруку свим могућим будућим политичарима да се пре обећања странцима добро замисле, јер се могу разбити о народну вољу.  

Изјава је кратка, али вишезначна. Послата је порука Београду да смањи ионако минорне захтеве према Приштини ради добијања „датума“, Бањалуци да се „припреми“ за ревизију дејтона, а Новом Пазару да се „притрпи“ док се не реше ова прва два проблема.

Медији у служби актуелних власти заговарају „разграничење“, величају одлуку САД да ипак то подржи, да желе да уђу у процес „завршних“ преговора, Београд тражи да ту буде и Русија, али, сви се праве Енглезима пред чињеницом да је „разграничење“ унутар једне државе практично признање да је са друге стране црте нека друга држава

До јуче се могло мислити да је врхунац ироније почетак једног новинског коментара од пре неколико година, поводом другог заливског рата, у ком се аутор пита: „ откуд наша нафта испод њиховог песка? Од јуче је на снази јача изјава „гадафијеве снаге подмећу лешеве на циљеве које ми гађамо“

Сада извесно знамо да преживљавамо највећу кризу још од чувене Велике кризе 1929. године. Неизвесно је једино да ли ће ова криза на Вол Стриту бити чак и највећа у историји.

Брзи воз из Пекинга у Шангај стиже за пет сати. Пруга која спаја Јужни Пекинг и шангајски Хонгчјао дуга је 1 100 километара. Воз се креће просечном брзином од три стотине километара на сат и стаје на четири станице.