Питање није - да ли ће, већ када ће - умрети новине. Али, у кризи нису само папирни медији. Раст Интернета, лакоћа приступа информацијама и сликама, створили су опасну илузију да су занимљиве, тачне и смислене информације бесплатне - и да ће увек бити доступне.

Живимо у земљи из које одлази 73.000 људи годишње. Живимо у земљи у којој људе убеђују да је 25.000 динара супер плата. Живимо у земљи у којој је криминал на сваком ћошку. Живимо у земљи апатије и безнађа, где људи не верују да ће икада бити боље

Србија може да остане војно неутрална, али не може да остане изван свих безбедносних токова. Нико није ни довољно велик ни довољно снажан да би све проблеме могао сам да решава. Свима су потребни партнери, али то не значи да морате да будете члан неке војне алијансе.

Проблеми српске економије неће се решити снижавањем пореза или царина, а буџет ће се изложити додатним искушењима. Ако нешто треба смањити, онда би то морала бити вредност динара у односу на евро.

Дачићу као последња сламка спаса остаје да увери момке из Вашингтона да ће њихове налоге боље извршавати од двојца Вучић – Николић и тако постати недодирљив попут Драгана Шутановца, неимара који без икаквих последица диже чардак ни на небу ни на земљи, на пашњаку у центру града.

Kључно питање јесте имају ли Србија и Република Српска довољно зрелости да проговоре о Јасеновцу, вероватно кључном догађају за објашњавање много чега о Србима у двадесетом веку.

Хоћемо да одбранимо државу. Ако држава може да се одбрани брзим решењем, онда смо сви за брзо решење. А ако не може, онда смо сви за замрзнути конфликт. Ако брзо решење значи да се одричемо државе и било ког дела њене територије, онда уопште није реч о решењу, него о издаји државе. И, што је онда спорно да се буде против „брзог решења“?

Приближавањем Бакуу Србија поново ради против интереса Русије, и у суштини за нагло приближавање две земље нема логичног објашњења, осим да се оно гради по команди Вашингтона, који у својој дугорочној стратегији очигледно има заједничке планове за две земље.

Замислите само како би се Бразилци осећали када би неко прокоцкао њихову фудбалску моћ! А оно што су Бразилци у фудбалу ми смо били у кошарци. Били. Све док поменуте јесени 2002. године на овдашњи простор није ушла Јадранска лига.

Народни посланик Срђан Ного питао је у Народној скупштини да ли је Ана Брнабић потписала Даблински споразум о мигрантима и да ли наше службе прате контакте које она и њен брат имају са безбедоносним службама Хрватске, колико се плаћа најављена реадмисија, и ко ће наплатити новац, као и о правим разлозима учесталих посета Александра Сороша Вучићу.