Понавља се у бескрај прича о Србима као агресорима, етничким чистачима, неизлечивим националистима, главном фактору разбијања Југославије. Ни садашња проевропска влада није поштеђена најтежих оптужби за оживљавање великосрпског национализма.

Полазим од тога да је он реални представник бандеровско-усташке власти. Природно, не повезујем то ни са Украјинцима ни са Украјином, која је била и остала пријатељска земља — преживећемо и тај Мадан. Изјаве пана Олександра посматрам из комичног угла и не сматрам да га треба схватити превише озбиљно. Проћи ће неко време, и у Украјини ће бити власт пријатељска према Русији и Србији, то је неизбежно. Тако је увек било

Још нема података о томе да ли су се гости вратили кући задовољни оним што су чули и да ли су изразили спремност да дају свој допринос , да “помогну остваривање демократског циља“ - испуњавање жеља покрајинских родољуба који би били срећнији да не живе у Србији.

Светска економска криза свакако је угрозила, па можда и уништила, јапије који су осамдесетих харали њујоршким Волстритом и лондонским Ситијем. Били су моћни и богати, а сада им многи предвиђају крах.

Огромна већина миграната су муслимани. И муслиманске заједнице, као што се зна, опиру се интеграцији. Говорим уопште. На дуже, мораће се хришћанска Европа прилагођавати њиховим вредностима, а не обратно. Овај папа би добро урадио када би се мало преслишао из историје.

Има ту само једна замка у коју не треба да упаднемо као Милошевић. То кад кажете немачки ултиматум, треба имати у виду, да је током двадесет година нашег пропадања Европа изградила неку врсту заједничке политике на Балкану.

Ултралибералним кратковидим теоретичарима и практичарима недостаје здрав разум правих капиталиста. У ствари, капитализам је више начин производње, а ултралиберализам начин расподеле. Екстремни либерализам непријатељ је и самог капитализма.

Нажалост, еврофанатични припадници владајућег режима раде оно што не пада на памет земљама чланицама ЕУ, а то је да угрожавају економску, социјалну, здравствену и сваку другу безбедност својих грађана, покушавајући да буду ”више Европљани од неких других”.

Темељ те извођачке дисциплине састоји се од матрице која већ постоји, текст се појављује на екрану у складу с инструменталом који се чује, а аматер с микрофоном у руци пева ту ствар унутар строгих технолошких и садржајних координата.

Уздрман је чак и „амерички сан”. Већина анкетираних слути, наиме, да потомцима неће бити боље него родитељима. Понегде је већ тако.