Чини ми, а осећај ме не вара: да су овог пута са својим информацијама о другој новини и “Курир” и “Информер”, ма како то нелогично изгледало, у праву!

Православним родитељима, којима често пребацују да држе своју децу у златној крлетци, посебно желим да кажем, да сваки дан проведен у тој златној крлетци даје детету барем кап духовне чврстине. Што га дуже будемо држали, то боље по њега јер ће за то време да очврсне.

Шестог децембра 2012. године премијер Ивица Дачић и Александар Вучић као први потпредседник Владе успоставили су границу између Косова и Метохије и остатка Србије, а доказ за то можете видети на приложеној фотографији

Шта је у Вашингтону обећао, једном ће се вероватно открити, али необично је што се некад названи мали Слоба није присетио судбине бројних америчких пријатеља, најпре свог некадашњег председника, или на пример Норијеге, које су у Америци такође тапшали по рамену. 

Динко-бледолики-Грухоњић постаје још један од ликова нашег евро-транзиционог новинарства. И докле год буде Грухоњића, биће и "Вајмарске републике после Другог светског рата", "Новог Београда којег је саградио Милошевић" и "Дунава који се улива у Саву".

Једина нада остаје у томе што руска страна врло јасно и добро разуме комплетну ситуацију у Србији као и последице које могу да доведу до још веће дестабилизације, уколико српске власти донесу решења на штету Србије и потпишу свеобухватни мировни споразум са Приштином ван оквира Устава Србије и Резолуције 1244, чиме би признале Косово као независну државу

Какав закључак се може извести из горе наведених изјава? Тзв. покрет Самоопредељење је против сусрета Јахјаге и Николића али су такође и српски Радикали против тог сусрета јер га сматрају издајом виталних интереса Србије.

Понавља се у бескрај прича о Србима као агресорима, етничким чистачима, неизлечивим националистима, главном фактору разбијања Југославије. Ни садашња проевропска влада није поштеђена најтежих оптужби за оживљавање великосрпског национализма.

Свака наредна демократска власт има за обавезу да поништи све ове по Србију штетне, а по џепове њених челника и њихових партнера више него корисне уговоре. Тога треба да буду свесни сви који данас са њима праве овакве дилове. Једном ће морати да се подвуче црта и нико од деведесетих до данас неће моћи да буде аболиран. 

Висок ранг организатора и гостију изложбе у Трондхајму сведоче да је пројекат хрватских ауторки веома озбиљно замишљен, а његову даљу реализацију довела у питање реакције српска заједница у Норвешкој, која је одлагањем изложбе у Ослу постигла значајан успех.