четвртак, 12. децембар 2019.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Дипломатски скандал који то није - о постистини и руским шпијунима
Политички живот

Дипломатски скандал који то није - о постистини и руским шпијунима

PDF Штампа Ел. пошта
Никола Танасић   
субота, 23. новембар 2019.

Шпијунска афера коју ових дана пратимо у српским медијима изгледа пре свега као представа за америчке медије, својеврсно приношење жртве западним центрима утицаја у Србији, који су претходних месеци и година јадиковали како их руске колеге истискују из Србије и са Балкана.

Ову камерну аферу ће западни медији пренети да је реч о прворазредном дипломатском скандалу, уз наглашавање медијске халабуке коју су као на знак надигли режимски таблоиди (уз савршено лупање терце „нережимских нетаблоида“), уз наглашавање оштрих речи са Председникових конференција за штампу, и подвлачење да је заседао Национални савет безбедности. Нема везе што је у питању шарада и представа, реномирани амерички и западни медији су мртви озбиљни пренели да су Руси покушали да направе „пуч“ у Црној Гори у октобру 2016. године. И док се ова представа одвија за очи Запада, Русима ће се намигивати да је све у реду.

Човек се мора дивити Председниковом таленту за седење на две столице: са овом афером (коју можда није он отворио, али су свакако медији који су под његовом контролом претворили у крупан јавни скандал) он је Западу понудио озбиљан доказ „приближавања заједничкој европској политици“ путем борбе против „руског хибридног рата“. Не треба заборавити да је пре једва нешто више од месец дана на сличан начин у Бугарској надуван „шпијунски скандал“, где је за руског агента проглашен Николај Малинов, дугогодишњи председник организације „Русофили“, која се углавном бави рестаурацијом совјетских споменика и организацијом културних манифестација у земљи. При томе је ова српска шпијунска афера објективно прилично бенигна, када су у питању ове врсте инцидената. Будући да је снимљени руски агитатор већ напустио земљу након истека мандата у Амбасади Русије, дипломатских последица инцидента нема: нема депортације, протестних нота, или демарша. Истовремено, руски медији на сав глас вичу да је реч о „америчком подметању“ и „медијској провокацији“, док руске дипломате наглашавају да  „ништа не може покварити братске односе Србије и Русије“.

Постистина као епистемологија дигиталног доба

Ове две потпуно различите слике истог догађаја у западним и руским медијима никога не треба да изненаде. Американци и Руси су очигледно сасвим задовољни медијским циркусом који им се нуди уместо конкретног, опипљивог савезништва; они ће ситуацију у Србији тумачити дијаметрално супротно, и сви ће бити задовољни, а председник Вучић понајвише. Јер ипак, он то исто ради годинама на очиглед свих и у Србији, и у Бриселу и Вашингтону, и у Москви, и све се праве луди. Лудим се прави и српски народ, који исто тако пристаје на свакодневне дијалектичке игроказе председника државе.

Са једне стране, Вучић оваквим виртуозним међународним играријама још једном доказује да српска политичка сцена није никаква провинција глобалних политичких токова, већ њихова озбиљна авангарда. У питању је много више од обичног спина — у питању је специфична социополитичка појава коју су у свету након шокантних резултата референдума о изласку Велике Британије из ЕУ и председничких избора у САД у 2016. години прозвали „постистином“ (post-truth). Овај занимљиви термин никада није јасно одређен, и њиме се вишеструко манипулисало у  дневнополитичке сврхе (уосталом, и истина о постистини је постистина), али он у суштини означава апсолутно занемаривање истине у политичком дискурсу данашњице. Док се некада барем претендовало на то да пропагандни симулакруми буду макар ослоњени на некакво „стварно стање на терену“, у новом друштву бескрајно брзог протока бескрајне количине података утемељење више не значи ништа, и истина је одстрањена као последња велика жртва Окамове оштрице. Права, објективна истина и „стварни  свет“ више никоме нису потребни, јер идеологизовани фиктивни светови властите „политике идентитета“ једнако добро функционишу и без ње.

Политичке вође широм света експериментишу са постистином, али је суштински не разумеју, и најчешће је третирају као да је у питању само један високо технологизовани облик спиновања. На тај начин они сами не примећују оно што је кључно – они увек ону другу страну политичког или идеолошког спектра оптужују да је „одустала од истине“, али су истовремено тврдо уверени да су постистине њихове стране – „права истина“. На први поглед то заиста личи на Марксову опаску о идеологији као „искривљеној свести“, али постистина излази из оквира субјективног доживљаја, и постаје објективна стварност, која има своје практичне последице, и која наставља да живи без икаквог обзира према „стварном свету“. Ако смо нешто слично имали у време Хладног рата, када су Западни и Источни блок метафизички живели у „два различита света“, овде имамо корак даље — потенцијално бескрајни број „различитих светова“ коегзистира у заједничком простору, и никога није брига за реалност тог заједничког простора.

Левичари живе у свом свету, десничари у свом, религиозни фундаменталисти у једном, еколошки катастрофисти у другом, теоретичари завере мењају географију и законе физике, сцијентисти и редукционисти укидају домен људског духа и тако унедоглед. А између њих више нема никаквог „неутралног терена“, никакве „агоре као места политичког дискурса“, никаквих „објективно проверљивих чињеница“ које би све стране прихватиле као ваљани, они потпуно аутистично намећу своју приватну истину за „једину праву“, настојећи да се изборе за идеолошки монопол над државном и међународном политиком. На тај начин, они сви постистину препознају код других, али не код себе; они је робују, уместо да је користе као оружје.

Постистина и двомисао — орвелијанске етиде председника Вучића

Вучић је час туркофил, час је исламофоб, час је германофил и ревизиониста, час југословенски антифашиста, час је „руски човек“, час евробирократа који грди заосталост народа. По потреби пушта сузу над Србима на Космету, да би одмах након тога обасуо паљбу против „митоманије“ и „неурачунљивости“ целог народа. Он ове прелазе ради толико брзо и толико неприметно, да често један Вучић започне реченицу, а други је заврши

У случају српског Председника и његовог партијско-медијског пропагандног апарата, ми имамо један кудикамо циничнији и самосвеснији однос према овом забораву објективне истине и објективне стварности.  Александар Вучић није заробљен у своју личну истину, он је савршено свестан да се чињенице стварног света налазе у неухватљивом вечном току, и стога у својим јавним наступима наизменично, и са задивљујућом виртуозношћу, жонглира различитим партикуларним „истинама“ које сервира различитим страним партнерима, и различитим политичким фракцијама међу властитим бирачима. Час је туркофил, час је исламофоб, час је германофил и ревизиониста, час југословенски антифашиста (час четник, час партизан), час је „руски човек“ који на сав глас хвали руске ракете и оружје, час евробирократа који грди заосталост народа, по потреби пушта сузу над Србима на Космету и звецка сабљом како „Србију нико неће понижавати“, да би одмах након тога обасуо паљбу против „митоманије“ и „неурачунљивости“ целог народа (који га је изгласао на то место). Он ове прелазе ради толико брзо и толико неприметно, да често један Вучић започне реченицу, а други је заврши. И свако његово издање има своју публику, и свака публика мисли да је „њен Вучић“ „онај прави“, а да су сва његова остала лица само вешта политичка игра да се изманипулишу „они други“.

У Председниковом политичком дискурсу постистина представља моћно оруђе које он радо и често користи. Орвел нам је у „1984.“ веома пластично доказао да двомисао не подразумева различита виђењастварности, већ да сама стварност може „и бити, и не бити“, и то у зависности од произвољног политичког диктата

У Председниковом политичком дискурсу постистина представља моћно оруђе које он радо и често користи. У његовој употреби она највише одговара ономе што Џорџ Орвел визионарски називао „двомисао“ — радикалној псеудохераклитовској дијалектици која горе поменутом Окамовом оштрицом одстрањује Аристотелов закон искључења трећег. Орвел нам је у „1984.“ веома пластично доказао да двомисао не подразумева различита виђења стварности, већ да сама стварност може „и бити, и не бити“, и то у зависности од произвољног политичког диктата. Није ствар у томе да ми представљамо црно белим, или бело црним, ствар је у томе црно јесте бело, и бело јесте црно. Океанија је у савезу са Евроазијом, и Океаније је увек била у савезу са Евроазијом. Србија је експонент руске политике на Балкану, и увек је била; Србија се бори против руског хибридног утицаја на Балкану, и увек се борила.

Србија дочекује Путина на улицама као националног хероја, купује руску војну технику, и ступа у царински савез са Евроазијском економском унијом; Србија раскринкава руске шпијуне, потписује IPAP и SOFA, учествује у НАТО вежбама одбране од „хибридних и електронских напада“, и организује „НАТО недеље у Београду“.

„Рат је мир, слобода је ропство, истина је лаж.“ Начела Орвелове Партије данас представљају основне принципе епохе постистине, а мало ко њом барата тако маестрално као наш Председник (Орвел би рекао за њега да је „двапутвишедобар паткоговоритељ“). Он својом политиком истовремено конституише потпуно различите реалности Србије - једну у Вашингтону и Бриселу, другу у Москви. Једну за Прву, другу за Другу Србију. И то нису никакве „илузије“, јер обе реалности имају свој политички живот, и своје практичне последице. Србија дочекује Путина на улицама као националног хероја, купује руску војну технику, и ступа у царински савез са Евроазијском економском унијом; Србија раскринкава руске шпијуне, потписује IPAP и SOFA, учествује у НАТО вежбама одбране од „хибридних и електронских напада“, и организује „НАТО недеље у Београду“.

Никога није брига

„Како му то пролази?“ „Је ли могуће да су сви толико глупи и наивни?“ „Неће моћи довека.“ Све ово чујемо од образованих и политички самосвесних људи који, попут аутора ових редова, доживљавају Председникова политичка меандрирања као увреду здравом разуму. Ствар је у томе што нико није глуп, и нико није наиван, нити ово жонглирање „истинама“ икога успева да превари. Једноставно: никога није брига. Ни за истину, ни за стварност, ни за објективно стање ствари. Свако узима оно што му треба, и даље ради са тим, игноришући остало. У таквом свету живимо, и нико му није боље прилагођен од камелеонске политичке псеудо елите која нама управља.

Орвел је у мрачној завршници своје „1984.“ позвао Винстона Смита (и читаоце) да замисле будућност као „чизму која гази људско лице, заувек“. Што се чизме тиче, некога гази оштрије, некога блаже, некима је лакше да трпе, некима теже. Али лакоћа самообмане и саучествовања у вечитом реструктурирању стварношћу, као и аутоцензура која је прати, постале су неодвојиви део савремене Србије, Балкана, и света, и наводе нас све да се озбиљно  замислимо над оним Орвеловим „заувек“.

Шта ће онда бити са руским шпијунима? Шта ће бити са судбином Синише Малог? Шта ће бити са Косовом? Биће како Вучић каже. Али срећом по све — Вучић „прича свашта“. И то значи да ће бити све, одједном, и истовремено. Као што је, уосталом, било сваки пут до сада. Да ли ће тако бити „заувек“? Ако „заувек“ значи „рок владавине Мила Ђукановића у Црној Гори“, онда је одговор — „можда“. Али чак и ако нисмо толико дневнополитички песимисти, оно што још више забрињава, јесте што ће и после Вучића на власт доћи неко ко ће се понашати исто као он – јер тако може, јер тако свима одговара. Јер никога није брига.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли подржавате формирање „малог Шенгена“ између Србије, Македоније и Албаније?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер