Srpska istoriografija, naučna disciplina koja se neguje na srpskim univerzitetima i u institutima, nalazi se u stanju slobodnog pada. Ona kao da više nema ničeg zajedničkog sa onim što je bila u vreme svojih velikih utemeljivača: Stojana Novakovića, Ilariona Ruvarca, Ljubomira Kovačevića, Mihaila Gavrilovića, Slobodana Jovanovića, Jovana Radonjića, Stanoja Stanojevića, Vladimira Ćorovića, Vasilja Popovića, Nikole Radojčića, Mite Kostića i ostalih srpskih istoričara s kraja 19. i iz prve polovine 20. veka.

Prostije rečeno, ako ne žele da žive u Hristovom svetu, živeće u Homerovom. Posledice ove dehristijanizacije zapadne civilizacije kao globalnog hegemona već smo imali prilike da osetimo na svojim leđima. Možda neki od njih misle da svet tako i treba da izgleda. Ako ne misle, najbolje bi im bilo da se – raduju Hristovom dolasku

U međuvremenu, možemo da kažemo samo – duhoklonuće propo. „Propo“ nije baš lepa fraza, njena upotreba je najčešće gramatički nepravilna i nije u duhu srpskog jezika, ali ne može joj niko osporiti da je zaživela u jeziku. I za razliku od „duhoklonuća“, svakako ćete imati prilike da čujete da je neko upotrebi u rečenici.

I najvažnije, krenimo u susret temama koje su decenijama gurane pod tepih u Srbiji –našem identitetu, kako ga obnoviti, usaglasiti sa savremenim dobom a da ne izgubi sebe, naći način u savremenom dobu da radi u našu korist, i učiniti od njega magnet koji će zračiti i privlačiti ne samo u Srbiji, već na Balkanu i Evropi. 

Takvi ljudi danas odlučuju o sudbini američke, a i globalne sirotinje. Entoni za njih peva "brinu što se sagoreva ugalj, ali ne i ljudi koji ga kopaju". Internetom kruži priča da je – nasuprot mitu o Robertu DŽonsonu – Oliver obećao Bogu da će se posvetiti muzici i širenju dobrih ideja, ako mu pomogne da se otrezni i sredi

Ipak, ono što je najvažnije, i što je najveći uspeh u ovom tihom, gerilskom ratu za srpski jezik i pismenost, jeste raskidanje otrovne i spolja nametnute veze ćirilice sa srpskim nacionalizmom i šovinizmom. Ćirilica jeste i uvek će biti pismo sprskih patriota i srpskih nacionalista, pa i srpskih šovinista, ali ona ne pripada samo njima

Jugoslaviju su u drugoj polovini prošlog veka u celom svetu znali “samo” po Josipu Brozu Titu i šahisti Svetozaru Gligoriću!

 I po drugi put milioni gledalaca iz celog sveta hrle u bioskope da gledaju nešto što je u osnovi animirani film o plavim ljudima iz dalekog svemira. Očigledno, holivudska fabrika mašte nije zaboravila kako da očara planetu. Stvar je samo u tome koliko hrabrosti ima da pusti tu maštu sa lanca. Od toga, u najmanju ruku, ne zaziru stari lavovi poput Kamerona

Bilo kroz potresni Lutenov monolog, bilo kroz zapaljivi Marvin govor koji podiže Feriks na ustanak, Andor nam se obraća direktno, i tera svakog od nas da sebi iskreno postavi pitanje: „Šta sam spreman da žrtvujem za slobodu?“ A to što nam to pitanje postavlja jedan bezdušni korporativni proizvod one iste Imperije koju bi trebalo da rušimo, to se može shvatiti kao istorijska ironija. Ili, ako hoćete, kao Lukavstvo Uma.

A suštinski problem sve vreme ostaje u tome što civilizacija koja ostrakizuje Homera ne može razumeti Tolkina. Ona nasilno pokušava da ga preobuče u „Igru prestola“, koja je i sama kritika te civilizacije