Srbija je zemlja u kojoj su neistomišljenici diktature neoliberalizma unapred osuđeni kao konzervativni, klerikalni, rudimentirani izdanci mračnog srednjeg veka, suvišni članovi društva koji su, maltene, nesposobni i nepodobni za život u savremenom svetu. 

Neko ko ne živi u Srbiji bi nakon slušanja pesme zaključio da se samo nacionalisti, patriote, pravoslavni vernici i navijači povezuju u grupe, dok su (valjda) „pederi“, „Hrvati“ i „Šiptari“ slobodni, individualistički i demokratski nastrojeni ljudi koji propagiraju toleranciju, ljudska prava i ostale (polu)prazne reči kojima značenje izmiče.

Test predstavlja lep primer diskriminacije najavljene na prethodnoj strani. Naime, pored prazne priče frapantno je da ni u jednoj situaciji nije ponuđeno tolerantno rešenje. U prvom primeru, ukoliko dete ne želi da bude tužibaba ili mrgud, preostaje mu da se pasivno pomiri sa nametnutom situacijom. Nije li upravo to pristajanje na porodično nasilje? 

Sprovedena je analiza nasilnih i nenasilnih oblika političkih prevrata, s težištem na njihovim sličnostima i razlikama. Razmatrani su relevantni aspekti bezbednosne zaštite armije i organa državne bezbednosti, organa izvršne i zakonodavne vlasti.

Njegoš je u Gorskom vijencu dosegao romantičarski zahtev za univerzalnošću – sjedinivši filozofiju i poeziju, učinio je poeziju životnom, a filozofiju angažovanom u praksi čija je najveća vrednost sloboda nasuprot ropstvu.

Sem toga Selimović insistira na povezivanju LGBT pitanja sa prozapadnom orijentacijom Srbije u spoljnopolitičkom smislu. Izbor za ili protiv LGBT u tom slučaju se čini kao izbor između Evropske Unije i NATO pakta s jedne strane i Rusije s druge.

Komentarisati Dačićevo licemerje odavno je postalo nepotrebno, kao što ni njegova briga za sadržaj školskih udžbenika ne služi ničem drugom osim pokušaju umanjenja štete koju zbog svoje politike sebi u kontinuitetu nanosi. 

Za Igora Marojevića je vrhunac njegovog čitanja u novom kontekstu Njegoša svođenje najvećeg srpskog pesnika na socijalno-operacionalizovanog klasika, svojevrsnu zbirku poslovica, odnosno „našu“ kreativno patrijarhalnu preteču priručnika za svakodnevicu kakav je „Put kojim se ređe ide“ Skota Peka.

A možda ovo možemo gledati i sa vedrije strane; naime, kad je država spremna da se ovako efikasno sa „sivom udžbeničkom ekonomijom“, kakve tek muke čekaju Darka Šarića, Mišu Bananu, građevinsku mafiju i ostale mutne likove? Samo da dođu na red. 

Da li je došlo vreme za odricanje od naše prošlosti i naših časnih predaka i da li je počelo sprovođenje zahteva o promeni kolektivne svesti kao što je to javno, neskriveno i nedostojno traženo od nas.