Svedoci smo toga da je često, i po pravilu, reč o stihijskoj improvizaciji i nedostatku osećaja za realni kulturni i društveni život. I, što je još važnije, na koji način ta takva krnja kulturna politika stiče legitimitet.

Opšta konstatacija: “Kakvi su nam mediji, takva nam je kultura”, samo je pozna reminiscencija platonovski legitimisane korelacije.

Reč nije o reformi jezika kakva je bila ona Vuka Karadžića; nije, u pitanju ni reforma poput boljševičke u Rusiji i Ataturkove u Turskoj, kako ona nema veze niti sa gramatikom, niti sa pravopisom, već je u pitanju prevrednovanje kulturnih vrednosti.

Osokoljeno višegodišnjim simboličkim uspehom politizacije festivala, ideološko krilo NVO sektora videlo je dobru šansu da svoje ideje plasira kroz „mit o Egzitu“ i posluži aktuelnoj kamapanji „srebrenizacije Srbije“.

Ovo nije samo pokušaj bacanja novog svetla na jedno od najboljih dela naše dramske književnosti. Ovo je pomalo i priča o našim očevima za koje smo kasno shvatili koliko su nam odani i koje smo kasno počeli da uvažavamo.