A možda je baš taj izvrnuti rasizam politički najkorektnija stvar u celoj priči, jer narod sa takvom genetskom greškom koja je jel'te fikcija i mnogo je duhovita, opet i opet biva označen kao poseban narod, ovoga puta u grotesknom izvrnutom ogledalu

Za ovu seriju se bez preterivanja može reći da je savremeni pandan originalnih „Otpisanih“ – koja je i po tekstu, i po glumi, i po režiji predstavljala televizijsku avangardu svoga vremena, u korak sa najboljim žanrovskim programima svog vremena

Zaista, nije srpski ćutati ako su u fokusu značajne nacionalne, identitetski važne teme, ali kako nije srpski ćutati, tako nije srpski ni ma šta govoriti, pogotovo ne prijetiti, obmanjivati, manipulisati...

Narodna zastava, taj najjednostavniji svesrpski simbol koji opstaje u kontinuiranoj upotrebi već skoro dva veka, potisnut je u zapećak, i danas se, osim na zgradi Narodne skupštine i nekih opštinskih i državnih institucija sa produhovljenim rukovodstvom, uglavnom retko može videti u Srbiji 

 A ironija sudbine će izgleda dovesti do toga da će poznavanje Homera, koje je od Antike naovamo bilo sinonim za (zapadnu) civilizaciju, polako nestajati u „civilizovanoj Evropi“, dok će živo sećanje na njega čuvati razni „balkanski varvari“, poput Srba.

Kad biste vodili računa o parkovima, građani bi i njih isto tako branili. Ali vas – vlastodršce i vlastoljupce, male i velike tirane, državne i lokalne šerife i spahije — nije briga ni za parkove, ni za Državu, jer je sve to za vas „dedin plac koji može da se proda, doduše jeftino, ali hej, pare za dž“

Stoga bih iskoristio priliku da svim domaćim — a i ruskim (jer ima ih koji ovo čitaju) —„zvezdičarima“ i „kockičarima“, kulturtegerima i bontondžijama, guruima javnog morala, „budifincima“ i „kaosavnormalansvećanima“ poručim da se sete reči Miloša Crnjanskog iz „Druge knjige seoba“, a posvećenih baš jednom „kultivisanom Srbinu“ koji je sticajem okolnosti kultivisanjem postao upravo Rus: NE VERUJ SRBINU KOJI NE PSUJE! 

Bahat ne poznaje emocije. Njegov ego jači je od patnji koje doživljavaju žrtve njegove bahatosti. Bahat prezire slabe. Nerviraju ga. Oni su van obrasca njegovog načina života i ne zaslužuju poštovanje. Bahat poštuje samo bahatoga

Priča o jednom mentalno obolelom nihilisti i anarhisti sa „bolesnim smislom za humor“ kakav je DŽoker bila je dovoljno kontroverzna i kada ju je Kristofer Nolan ispričao, a u naše vreme je očigledno „pogodila nerv“ do te mere, da je film– postao prvorazredni politički događaj

 Glorifikacija robova nije nikakva borba protiv ropstva, već simptom zaborava slobode i strategija pomirenja sa novim sistemima porobljavanja.