Телос овакве борбе против ћација – јесте побједа ћацизма. Насилни истјеривачи ћацизма нас утјерују у њега, односно функционално га петрификују

Није страшно ако се мењају средства, под условом да се стално циљ држи на уму – а то је да смени ова власт која не дозвољава да одговарају они криви за смрт 16 људи у Новом Саду и која намерава да уништи универзитет у Србији

Шта је остало од српске меке моћи у региону у пост-југословенском времену?

То одсуство верности озбиљним књижевним, митолошким и филозофским темама које су отворене и изигравање високе трагике која је Аркану учинила глобалним феноменом није недостатак видео-игре као изворника, већ управо Холивуда као фабрике наратива која више нема храбрости

Ако је први филм шаблонска холивудска прича о јаком појединцу са снажном и једноставном мотивацијом који се непосредно сучељава са упечатљивим и једнако једнодимензионалним негативцем, па је све то замотано у обланде "озбиљне кинематографије" и "костимиране драме", са другим филмом је све – компликовано

 То је већ проблем обремењености културе властитим идеолошким багажом, а ту земље Истока очигледно боље стоје од земаља Запада. Како ће се ове друге искобељати из своје кризе, остаје да се види. Можда ће их из ње извадити нека нова генерација клинаца, која тренутно одраста на анимеу и мангама

Бајагине песме су препознатљиве по свом позитивном набоју и ведрини ("страшно мрзи депресивне крајеве"), али Римљани су били једна од оних са суморним и меланхоличним тоном. То је зато што Бајага, колико год био велик, није био имун на "думерско" и катастрофистичко расположење епохе

Уместо народа који дванаест векова касније сведочи равноапостолски подвиг солунске браће и чува њихову баштину, хоће од нас да направе – Хрвате. Хрвате, који нас дуже од деценије забављају апсурдним кованицама и именицама женског рода по узору на германске менторе. Хрвате, који уместо Дана словенске писмености и културе славе Дан хрватске глагољице и глагољаштва. И који су "своју", "хрватску" глагољицу искоренили и заборавили једнако темељно као "туђу", "српску" ћирилицу

Српска историографија, научна дисциплина која се негује на српским универзитетима и у институтима, налази се у стању слободног пада. Она као да више нема ничег заједничког са оним што је била у време својих великих утемељивача: Стојана Новаковића, Илариона Руварца, Љубомира Ковачевића, Михаила Гавриловића, Слободана Јовановића, Јована Радоњића, Станоја Станојевића, Владимира Ћоровића, Васиља Поповића, Николе Радојчића, Мите Костића и осталих српских историчара с краја 19. и из прве половине 20. века.

Простије речено, ако не желе да живе у Христовом свету, живеће у Хомеровом. Последице ове дехристијанизације западне цивилизације као глобалног хегемона већ смо имали прилике да осетимо на својим леђима. Можда неки од њих мисле да свет тако и треба да изгледа. Ако не мисле, најбоље би им било да се – радују Христовом доласку