понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Годишњица уједињења Немачке – почетак новог одбројавања историје
Савремени свет

Годишњица уједињења Немачке – почетак новог одбројавања историје

PDF Штампа Ел. пошта
Ђорђе Милошевић   
недеља, 06. октобар 2024.

Ових дана навршава се годишњица једног од најзначајнијих догађаја у новијој историји. Реч је о уједињењу Немачке, што ће се убрзо показати као почетак новог периода у политичком животу не само Европе, него и света. Биће то догађај, како су оценили многи аналитичари, којим је почело ново одбројавање историје.

Имао сам, условно речено, ту (новинарску) срећу, а истовремено и велику одговорност и изазов, да све те догађаје пратим на лицу места као стално акредитовани дописник Танјуга у Берлину, односно у ДР Немачкој. Тамо сам отишао после петогодишњег боравка у Прагу, такође као дописник агенције, где се већ осећао наговештај ,,плишане револуције'', да би после Берлина и мање временске паузе, наставио дугогодишње извештавање из Москве о тешком времену после распада Совјетског Савеза и трагичних догађаја који су следили.

Више месеци пре уједињења, ситуација не само у ДР Немачкој него и у читавом источном блоку, наговештавла је да се нешто врло крупно ,,иза брда ваља''. Током лета 1989, Мађарска и Чехословачка отвориле су границу према Аустрији што је омогућило десетинма хиљада источнонемачких и чехословачких грађана да пређу на Запад. У срећни, обећани свет, како се сматрало у социјалистичким земљама тога времмена. А деветог новембра 1989. срушен је Берлински зид, што је био почетак краја Немачке Демократске Репубике и увод у уједњење Немачке. Совјетски Савез се налазио се пред расулом као и читав источни блок.

Октобар месец 1989. био је судбоносан за Немачку ДР, али не само за њу. Тог месеца обележавала се 40- годишњица стварања те државе. То ће уједно бити последња годишњница, последње обележавање стварања ,,прве државе радника и сељака на немачком тлу''. ,,До прославе ви, од прославе ми''- говори се у прозападним опозиционим круговима. Испоставило се да је та прослава у већој мери личила на опело држави која бележи последње месеце бивствовња него свечани догађај земље која ће вечно трајати.

Најзадовољнији су били, разуме се, руководиоци у Бону који су, за разлику од широке јавности, знали коначан исход свега. Западнонемачки канцелар Хелмут Кол блистао је од задовољства. Како и не би- пред њим су стајали ,,велики дани уједињења'', а он сам биће проглашен за ујединитеља и као такав ући ће у историју

Мало је ко веровао да ће било шта да заустави лавину која се током лета и почетком јесени 1989. ваљала. Већ месецима, грађани Немачке ДР, Чехословачке и других источноевропских земаља масовно беже на Запад. Најзадовољнији су били, разуме се, руководиоци у Бону који су, за разлику од широке јавности, знали коначан исход свега. Западнонемачки канцелар Хелмут Кол блистао је од задовољства. Како и не би- пред њим су стајали ,,велики дани уједињења'', а он сам биће проглашен за ујединитеља и као такав ући ће у историју.

На прославу 40-годишњице стварања државе позван је и совјетски лидер Михаил Горбачов. За разлику од свих ранијих долазака, овога пута нема еуфорије. На улицама Берлина нема совјетских застава нити транспарената са добродошлицом. Нема ни масе која би клицала. Горбачов је пројурио аутомобилом од аеродрома до резиденције, сутрадан положио венце на гробље совјетским војницима на Трептову а затим присуствовао свечаној вечери у Палати Републике.

И док у Палати траје свечаност, на централном берлинском тргу, Александер плацу, полако се окупљају демонстранти. Они узвикују пароле ,,слобода'', ,,нећемо бежати'' и позивају Горбачова да им се придружи. ,,Горби, спаси нас, Горби, помози нам''. Једна од најпознатијих крилатица била је ,,Wir sind Volk''- (,,Ми смо народ''). Такорећи преко ноћи, она је преиначена у паролу ,,Wir sind ein Volk''- (,,Ми смо један народ''). Та трансформација значила је да Немци на Истоку хоће уједињење са сабраћом на Западу, јер су један народ. Народ који је вестачки био подељен зидом од челика и бетона, који је раздвајао породице, родитеље од деце, брачне парове, родбину и пријатеље. Свако ко је реално гледао на те чињенице морао је схватити да ће таквој ситуацији пре или после доћи крај. И он је дошао крајем осамдесетих година прошлог века.

Горби се, наравно, није појавио пред масом, али је интервенисала полиција. Многи демонстранти су приведени, остали су се разишли али накратко. Сваког наредног дана у Берлину и другим источнонемачким градовима биће све више демонстраната и све гласнијих протеста, а све мање полиције.

Горби се, наравно, није појавио пред масом, али је интервенисала полиција. Многи демонстранти су приведени, остали су се разишли али накратко. Сваког наредног дана у Берлину и другим источнонемачким градовима биће све више демонстраната и све гласнијих протеста, а све мање полиције

Велико изненађење, готово сензацију, изазвала је изјава председника Савеза књижевника Немачке ДР Хермана Канта да је ,,политика источнонемачке државе поражена''. Изненађење је било тим веће што је Кант члан владајуће Јединствене Социјалистичке Партије Немачке и што је ту изјаву штампало партијско гласило ,,Nojes Dojčland''.

Ситуација у источнонемачким градовима је само наизглед мирна, али су догађаји убрзо показали да је то била тишина пред буру. Чарке између демонстраната и полиције не престају. У Берлину су блокиране саобраћајнице ка евангелистичкој цркви у којој људи, углавном младићи и девојке, протестују седећи и најављују штрајк глађу. То је позната богомоља Гетземане Кирхе, недалеко од једне од централних источноберлинских авенија. Данима и недељама, после богослужења, у њеној порти окупљају се млади људи, пале свеће, седе и ћаскају. То је централно место у Берлину где се припрема ,,мирна револуција'' и одакле крећу непрегледне поворке демонстраната. ,,Овде смо почели''- каже ми немачки колега касније када смо аутомобилом пролазили поред цркве. А о том почетку имам и лично сазнање и искуство. Пар пута сам са једним чешким колегом, кога знам још из Прага, био у тој колони, инкогнито, да бисмо осетили дух и расположење учесника протеста.

Предвече сазнајемо да се демонстранти спремају по обичају да ,,прошетају'' центром града. Полазе из порте и пале свеће. Паљење свећа постао је уобичајени ритуал. Десетине хиљада, а последњих дана и пола милиона људи, говото половина житеља Источног Берлина, носи упаљене свеће и демонстрира улицама. Свеће се пале пред зградом Државног савета, пред здањем Парламента и другим државним здањима. Демонстранти упућују полицајцима који обезбеђују зграде погрдне речи. ,,Комунистичка свињо'', ,,полицијско ђубре'', ,,бољшевичка слуго'', ,,место вам је у Сибиру''- узвикују демонстранти, али полиција не реагују.Такво је наређење из врхова власти који схватају да им се приближава крај.

-Ста ће вам свеће у рукама- пита учеснике поворке господин са цвикерима.

- Држимо опело социјализму- каже један крупан момак из поворке уз смех својих колега.

- А где сте били свих ових година? - пита средовечна жена која се са дететом очигледно враћа из шетње. Бојим се да сте колико јуче клицали Хонекеру.

-Пљуни па полижи- шапуће углађени господин обраћајући се свом пријатељу. Најгоре је кад комуњара каже комуњари да је комуњара.

-Опело треба држати и фашистима- изјављује једна госпођа уздржавајући се да не плане. -Синоћ је неколико младића са кукастим крстом на рукаву писало нацистичке пароле на згради у којој станујем.

У Берлину није било ни једног човека који је веровао да се Хонекер повлачи из здравствених разлога иако је познато да је његово здравље озбиљно нарушено. Сви су убеђени да он није поднео оставку него да је смењен

Свима је јасно да се нешто крупно спрема, да ће бити ломова а можда и озбиљних нереда. Према неким изворима, чланови најужег руководства посматрали су на ТВ екранима све шта се догађа на улцама Лајпцига, Берлина и других градова. Било је, наводно, мишљења да треба упоребом силе угушити народни бунт али се од тога одустало. Процењено је да би то могло проузроковати велике људске жртве и можда интервенцију Москве. Главна заслуга за одустајање од таквих паклених намера приписана је високом државном функционеру Егону Кренцу, који је после одласка Ериха Хонекера дошао на чело државе и партије.

У Берлину није било ни једног човека који је веровао да се Хонекер повлачи из здравствених разлога иако је познато да је његово здравље озбиљно нарушено. Сви су убеђени да он није поднео оставку него да је смењен. Говорило се да је познати политичар, Ханс Модров, касније председник прелазне владе, имао у томе највећу улогу и да је на седници Политбироа скресао Хонекеру ,,у брк'' да ,,тако више не иде''.

То је тај исти Ханс Модров који је важио за веома реалног политичара и који је нешто касније, током кризе у Југославији, жестоко критиковао став Берлина. Он је изјавио да ,,Немачка делује насупрот разуму и без одговорности за мир. Оглушила о све опомене и сукобила са партнерима из Европске Уније. Она је коначно постала званична страна у грађанском рату на тлу земље (Југославије) у којој су остали крвави трагови Хитлеровог Вермахта и у којој је Немачка спољна политика била посебно обавезна на опрезност и уздржаност''.

Што се Ериха Хонекера тиче, његова политичка каријера као и животни пут завршени су трагично. Дубоко разочаран догађајима, већ нарушеног здравља, дугогодшњи источнонемачки лидер 18 октобра 1989 поднео је оставку. После промене власти живео је у изолацији, неко време у совјетској војној бази јер нико други није желео да га прими. Било му је и суђено због наводних злочина, а његова супруга Маргот, такође високи државни чиновник, отпутовала је нешто раније у Јужну Америку где им је живела ћерка са породицом. Касније, пошто је ослобођен, и он је отпутовао у Чиле где је и преминуо маја 1994 године. Још док је био на власти, у једном интервјуу је рекао да је у животу ,,испробао више жучи него меда'' и да је ,,много чешће пио воду него вино''. Желео је тиме да каже да му је животни пут био тегобан. Провео је неколико година у фашистичком затвору а у младости хлеб је зарађивао покривајући кровове зграда црепом, пошто је претходно изучио тај занат. Никада није живео на великој нози.

А финале свих тих таласања, друштвених и политичких потреса, догодило се пошетком октобра 1990.

Била је поноћ 2. октобра- датума који је ушао у немачку, европску о и светску историју. По прохладном времену, огромна маса света испунила је пространи плато испред здања Рајхстага у Берлину. Тик уз јарбол на коме се вијорила огромна црно-црвена-златна застава, стоје председник СР Немачке Рихард фон Вајцзекер, савезни канцелар Хелмут Кол, западнонемачки министар инострних послова Ханс Дитрих Геншер, затим премијер ДР Немацке Лотар де Мезијер чија држава управо престаје да постоји и друге државне и политичке личности Бона и Берлина. Њихова су лица озарена од среће и задовољства. Весело ћаскају очекујуци тренутке које су прижељкивали више од четири деценије.

А онда одјекују звона већнице у кварту Шенебург. Хор постројен на степеништу Рајхстага пева немачку химну а председник сада већ свих Немаца, Вајцзекер, проглашава припајање ДР Немачке Савезној Републици по члану 21 западнонемачког устава.

Главна личност на прослави уједињења није председник републике Вацзекер већ савезни канцелар Хелмут Кол који размењује осмехе са најближим сарадницима. Сви запажају да канцелар блиста од среће, остварио му се сан да постане ујединитељ Немачке и да као такав уђе у историју

Главна личност на прослави уједињења није председник републике Вацзекер већ савезни канцелар Хелмут Кол који размењује осмехе са најближим сарадницима. Сви запажају да канцелар блиста од среће, остварио му се сан да постане ујединитељ Немачке и да као такав уђе у историју.

,,Хелмут, Хелмут''- одзвања из стотине хиљада грла. Истовремено, небо парају разнобојни букети ватромета који се распрскавају високо изнад глава учесника феште.

Све до зоре, берлинским улицама одзвањао је ехо ,,Дојчланд, Дојчланд''. ,,Живела Немачка''- клицала је маса која се ни у зору није разилазила.

Канцелар Кол је сутрадан поднео програм владе на свечаној седници Бундестага (парламента) у здању Рајхстага. То је после четири и по деценије, било прво заседање свенемачког Бундестага.

Берлином је, дакле, у ноћи између 2. и 3. октобра 1990 прохујао вихор који је назначио нестанак једне а рађање друге, уједињене Немачке државе. Био је то истовремено почетак процеса који ће из темеља уздрмати послератно политичко устројство Европе и изменити њену географску карту.

,,Господо, сведоци смо тренутка који се догађа једном у животу. Било би добро да се он упамти по добру а не по злу''. Ове речи једног искусног страног дипломате који је управо тих дана завршавао свој мандат у Берлину, звучале су пророчански. Неизвесност која се у њима крила дошла је до пуног изражаја каснијих месеци и година када се испоставило да уједињење Немачке ипак не представља ,,корак од седам миља'' ка стварању заједничког европског дома ,,од Атлантика до Урала'' како се својевремено то могло чути.

Ни самој Немачкој, уједињење није свим грађанима земље донело очекивано ,,златно доба'', као је то обећавао Хелмут Кол. Све до данашњих дана ,,Веси'' и ,,Оси'' нису у свему равноправни. Чак и не рачунајући један добар део источнонемачких грађана према којима су после ујдињења примењене репресије јер су били на положајима у партији или у власти, грађани на Истоку остали су у економском и неким дугим областима у подређеном положају. На руководећа места у градовима на истоку земље дошли су нови људи са запада. Познаваоци прилика кажу да је Немачка и данас подељена и то не само на источни и западни део него и на покрајине и друге регије који се међусобно не трпе. Јединство постоји само на папиру и у званичним изјавама. А на међународном плану, земја је постала је нека врста вазала САД чију политику мора да следи. О ауторитету и угледу на међунадорном нивоу Берлин може само да машта.

Познаваоци прилика кажу да је Немачка и данас подељена и то не само на источни и западни део него и на покрајине и друге регије који се међусобно не трпе. Јединство постоји само на папиру и у званичним изјавама. А на међународном плану, земја је постала је нека врста вазала САД чију политику мора да следи

Точак историје се на свему томе неће зауставити. Ускоро ће у више земаља бити срушен социјализам. Расформираће се Варшавски уговор, Совјетски Савез це се распасти, створиће се нове дражве. Талас политичког потреса захватиће и неке друге земље и неће утихнути све до данашњих дана. Напротив, у појединим регионима започеће нове деобе, нови ратови, нова сучељавања, нове конфронтације, нове претње миру. Свет ће се поново наћи тамо где је био пре рушења зида и уједињења Немачке, на ивици опасности од новог светског рата који би могао бити и последњи за цивилизацију и човечанство. Рат у Украјини и на Блиском Исти то недвомислено потврђују.

А у те приче о зајдничком европском дому од Атлантика до Урала, кажу поједини аналитичари, поверовао је, на несрећу, и човек од чијег је утицаја и моћи умногоме зависио даљи развој прилика на континенту- совјетски лидер Михаил Сергејевич Горбачов. За само неколико година, он је од најпопуларнијег човека наше планете постао очајник коме сви окрећу леђа. Добрим делом разоружао је сопствену армију, у чему му је касније ,,помогао’’ његов наследник, руски лидер Борис Николајевич Јељцин. Условно речено, распустио је Варшавски уговор и СЕВ, срушио Берлински зид, ујединио Немачку и уништио социјализам у својој и многим другим змљама у свету. Или бар -директно или индиректно- допринео свему томе. И за све то добио Нобелову награду за мир. Западни свет који га је својевремено дизао у небеса, већ после неколико година га је заборавио.

Условно речено, распустио је Варшавски уговор и СЕВ, срушио Берлински зид, ујединио Немачку и уништио социјализам у својој и многим другим змљама у свету. Или бар -директно или индиректно- допринео свему томе. И за све то добио Нобелову награду за мир. Западни свет који га је својевремено дизао у небеса, већ после неколико година га је заборавио

Овакве тврдње треба свакако узети са резервом. Није мали број ни оних угледних аналитичара који позитивно оцењују улогу Горбачова и на домаћој и на међународној сцени и називају га чак ,,човеком епохе''.

Немци су свесни своје снаге, своје надмоћи и премоћи па се тако и понашају, говориле су својевремено стране дипломате и новинари у Берлину. Када би усмерили соје потенцијале - економске, научне, политичке, технолошке и друге у конструктивном смеру, Немци би могли да одиграју одлучујућу улогу у просперитету Европе. У супротном, они би опет могли да замесе кашу народима Европе. Ова констатација у данашњим условима вероватно би могла да претрпи озбиљне измене. Јер, бивша Савезна Република Немачка а затим и Немачка првих година после уједињења, значајно се разликује од Немачке данашњих дана.

Све напред речено је само мали део, делић свега онга што се дешавало око рушења берлинског зида и уједињења Немачке. Настојао сам да у овом тексту изнесем оно што сматрам битним и занимљивим.

О политици Немачке према Југославији, о њеној улози око разбијања земље и о данашњим односима са Србијом, већ се много зна и о томе се у овом тексту нећу задржавати. То је посебна тема и о томе сам детаљно писао у књизи ,,Куда иде Немачка''.

И на крају, неки детаљи који су ми још у свезем сећању. Када сам као дописник агенције одлазио у ДР Немачку, у Министарству иностраних послова Берлину су ми, као југословенском извештачу из њихове земље, пожелели добродошлицу и срећан боравак. Када сам се из Берлина после четири године враћао, та држава више није постојала. Одлазио сам из једне друге државе, уједињене Немачке, у којој су владали сасвим другачији закони уз другачију свакодневницу. Није било никаквог испраћаја, нико ме није примио, нико од званичника се са мном није поздравио.

Али, понео сам јено ново, огромно искуство са догађаја који се дешавају једном или ниједном у каријери професионалног новинара. Понео сам и одликовање које ми је доделила влада Немачке ДР ,,за допринос у јачању пријатељства и сарадње двеју земаља'' које сам добио више година раније, приликом званичне посете Јосипа Броза Тита Берлину о којој сам извештавао. Одликовање сам окачио само једном, приликом неке свечаности у источнонемачком парламенту.

Одликовање чувам и данас као успомену на једно прошло време. Заједно са комадима Берлинског зида сатканог од челика и бетона које сам одвалио сопственом руком.

И једно и друго су симбол бурних времена у којима смо живели и која се у измењеним уловима, настављају.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер