Savremeni svet | |||
Godišnjica ujedinjenja Nemačke – početak novog odbrojavanja istorije |
nedelja, 06. oktobar 2024. | |
Ovih dana navršava se godišnjica jednog od najznačajnijih događaja u novijoj istoriji. Reč je o ujedinjenju Nemačke, što će se ubrzo pokazati kao početak novog perioda u političkom životu ne samo Evrope, nego i sveta. Biće to događaj, kako su ocenili mnogi analitičari, kojim je počelo novo odbrojavanje istorije. Imao sam, uslovno rečeno, tu (novinarsku) sreću, a istovremeno i veliku odgovornost i izazov, da sve te događaje pratim na licu mesta kao stalno akreditovani dopisnik Tanjuga u Berlinu, odnosno u DR Nemačkoj. Tamo sam otišao posle petogodišnjeg boravka u Pragu, takođe kao dopisnik agencije, gde se već osećao nagoveštaj ,,plišane revolucije'', da bi posle Berlina i manje vremenske pauze, nastavio dugogodišnje izveštavanje iz Moskve o teškom vremenu posle raspada Sovjetskog Saveza i tragičnih događaja koji su sledili. Više meseci pre ujedinjenja, situacija ne samo u DR Nemačkoj nego i u čitavom istočnom bloku, nagoveštavla je da se nešto vrlo krupno ,,iza brda valja''. Tokom leta 1989, Mađarska i Čehoslovačka otvorile su granicu prema Austriji što je omogućilo desetinma hiljada istočnonemačkih i čehoslovačkih građana da pređu na Zapad. U srećni, obećani svet, kako se smatralo u socijalističkim zemljama toga vremmena. A devetog novembra 1989. srušen je Berlinski zid, što je bio početak kraja Nemačke Demokratske Repubike i uvod u ujednjenje Nemačke. Sovjetski Savez se nalazio se pred rasulom kao i čitav istočni blok. Oktobar mesec 1989. bio je sudbonosan za Nemačku DR, ali ne samo za nju. Tog meseca obeležavala se 40- godišnjica stvaranja te države. To će ujedno biti poslednja godišnjnica, poslednje obeležavanje stvaranja ,,prve države radnika i seljaka na nemačkom tlu''. ,,Do proslave vi, od proslave mi''- govori se u prozapadnim opozicionim krugovima. Ispostavilo se da je ta proslava u većoj meri ličila na opelo državi koja beleži poslednje mesece bivstvovnja nego svečani događaj zemlje koja će večno trajati.
Malo je ko verovao da će bilo šta da zaustavi lavinu koja se tokom leta i početkom jeseni 1989. valjala. Već mesecima, građani Nemačke DR, Čehoslovačke i drugih istočnoevropskih zemalja masovno beže na Zapad. Najzadovoljniji su bili, razume se, rukovodioci u Bonu koji su, za razliku od široke javnosti, znali konačan ishod svega. Zapadnonemački kancelar Helmut Kol blistao je od zadovoljstva. Kako i ne bi- pred njim su stajali ,,veliki dani ujedinjenja'', a on sam biće proglašen za ujedinitelja i kao takav ući će u istoriju. Na proslavu 40-godišnjice stvaranja države pozvan je i sovjetski lider Mihail Gorbačov. Za razliku od svih ranijih dolazaka, ovoga puta nema euforije. Na ulicama Berlina nema sovjetskih zastava niti transparenata sa dobrodošlicom. Nema ni mase koja bi klicala. Gorbačov je projurio automobilom od aerodroma do rezidencije, sutradan položio vence na groblje sovjetskim vojnicima na Treptovu a zatim prisustvovao svečanoj večeri u Palati Republike. I dok u Palati traje svečanost, na centralnom berlinskom trgu, Aleksander placu, polako se okupljaju demonstranti. Oni uzvikuju parole ,,sloboda'', ,,nećemo bežati'' i pozivaju Gorbačova da im se pridruži. ,,Gorbi, spasi nas, Gorbi, pomozi nam''. Jedna od najpoznatijih krilatica bila je ,,Wir sind Volk''- (,,Mi smo narod''). Takoreći preko noći, ona je preinačena u parolu ,,Wir sind ein Volk''- (,,Mi smo jedan narod''). Ta transformacija značila je da Nemci na Istoku hoće ujedinjenje sa sabraćom na Zapadu, jer su jedan narod. Narod koji je vestački bio podeljen zidom od čelika i betona, koji je razdvajao porodice, roditelje od dece, bračne parove, rodbinu i prijatelje. Svako ko je realno gledao na te činjenice morao je shvatiti da će takvoj situaciji pre ili posle doći kraj. I on je došao krajem osamdesetih godina prošlog veka. Gorbi se, naravno, nije pojavio pred masom, ali je intervenisala policija. Mnogi demonstranti su privedeni, ostali su se razišli ali nakratko. Svakog narednog dana u Berlinu i drugim istočnonemačkim gradovima biće sve više demonstranata i sve glasnijih protesta, a sve manje policije.
Veliko iznenađenje, gotovo senzaciju, izazvala je izjava predsednika Saveza književnika Nemačke DR Hermana Kanta da je ,,politika istočnonemačke države poražena''. Iznenađenje je bilo tim veće što je Kant član vladajuće Jedinstvene Socijalističke Partije Nemačke i što je tu izjavu štampalo partijsko glasilo ,,Nojes Dojčland''. Situacija u istočnonemačkim gradovima je samo naizgled mirna, ali su događaji ubrzo pokazali da je to bila tišina pred buru. Čarke između demonstranata i policije ne prestaju. U Berlinu su blokirane saobraćajnice ka evangelističkoj crkvi u kojoj ljudi, uglavnom mladići i devojke, protestuju sedeći i najavljuju štrajk glađu. To je poznata bogomolja Getzemane Kirhe, nedaleko od jedne od centralnih istočnoberlinskih avenija. Danima i nedeljama, posle bogosluženja, u njenoj porti okupljaju se mladi ljudi, pale sveće, sede i ćaskaju. To je centralno mesto u Berlinu gde se priprema ,,mirna revolucija'' i odakle kreću nepregledne povorke demonstranata. ,,Ovde smo počeli''- kaže mi nemački kolega kasnije kada smo automobilom prolazili pored crkve. A o tom početku imam i lično saznanje i iskustvo. Par puta sam sa jednim češkim kolegom, koga znam još iz Praga, bio u toj koloni, inkognito, da bismo osetili duh i raspoloženje učesnika protesta. Predveče saznajemo da se demonstranti spremaju po običaju da ,,prošetaju'' centrom grada. Polaze iz porte i pale sveće. Paljenje sveća postao je uobičajeni ritual. Desetine hiljada, a poslednjih dana i pola miliona ljudi, govoto polovina žitelja Istočnog Berlina, nosi upaljene sveće i demonstrira ulicama. Sveće se pale pred zgradom Državnog saveta, pred zdanjem Parlamenta i drugim državnim zdanjima. Demonstranti upućuju policajcima koji obezbeđuju zgrade pogrdne reči. ,,Komunistička svinjo'', ,,policijsko đubre'', ,,boljševička slugo'', ,,mesto vam je u Sibiru''- uzvikuju demonstranti, ali policija ne reaguju.Takvo je naređenje iz vrhova vlasti koji shvataju da im se približava kraj. -Sta će vam sveće u rukama- pita učesnike povorke gospodin sa cvikerima. - Držimo opelo socijalizmu- kaže jedan krupan momak iz povorke uz smeh svojih kolega. - A gde ste bili svih ovih godina? - pita sredovečna žena koja se sa detetom očigledno vraća iz šetnje. Bojim se da ste koliko juče klicali Honekeru. -Pljuni pa poliži- šapuće uglađeni gospodin obraćajući se svom prijatelju. Najgore je kad komunjara kaže komunjari da je komunjara. -Opelo treba držati i fašistima- izjavljuje jedna gospođa uzdržavajući se da ne plane. -Sinoć je nekoliko mladića sa kukastim krstom na rukavu pisalo nacističke parole na zgradi u kojoj stanujem.
Svima je jasno da se nešto krupno sprema, da će biti lomova a možda i ozbiljnih nereda. Prema nekim izvorima, članovi najužeg rukovodstva posmatrali su na TV ekranima sve šta se događa na ulcama Lajpciga, Berlina i drugih gradova. Bilo je, navodno, mišljenja da treba uporebom sile ugušiti narodni bunt ali se od toga odustalo. Procenjeno je da bi to moglo prouzrokovati velike ljudske žrtve i možda intervenciju Moskve. Glavna zasluga za odustajanje od takvih paklenih namera pripisana je visokom državnom funkcioneru Egonu Krencu, koji je posle odlaska Eriha Honekera došao na čelo države i partije. U Berlinu nije bilo ni jednog čoveka koji je verovao da se Honeker povlači iz zdravstvenih razloga iako je poznato da je njegovo zdravlje ozbiljno narušeno. Svi su ubeđeni da on nije podneo ostavku nego da je smenjen. Govorilo se da je poznati političar, Hans Modrov, kasnije predsednik prelazne vlade, imao u tome najveću ulogu i da je na sednici Politbiroa skresao Honekeru ,,u brk'' da ,,tako više ne ide''. To je taj isti Hans Modrov koji je važio za veoma realnog političara i koji je nešto kasnije, tokom krize u Jugoslaviji, žestoko kritikovao stav Berlina. On je izjavio da ,,Nemačka deluje nasuprot razumu i bez odgovornosti za mir. Oglušila o sve opomene i sukobila sa partnerima iz Evropske Unije. Ona je konačno postala zvanična strana u građanskom ratu na tlu zemlje (Jugoslavije) u kojoj su ostali krvavi tragovi Hitlerovog Vermahta i u kojoj je Nemačka spoljna politika bila posebno obavezna na opreznost i uzdržanost''. Što se Eriha Honekera tiče, njegova politička karijera kao i životni put završeni su tragično. Duboko razočaran događajima, već narušenog zdravlja, dugogodšnji istočnonemački lider 18 oktobra 1989 podneo je ostavku. Posle promene vlasti živeo je u izolaciji, neko vreme u sovjetskoj vojnoj bazi jer niko drugi nije želeo da ga primi. Bilo mu je i suđeno zbog navodnih zločina, a njegova supruga Margot, takođe visoki državni činovnik, otputovala je nešto ranije u Južnu Ameriku gde im je živela ćerka sa porodicom. Kasnije, pošto je oslobođen, i on je otputovao u Čile gde je i preminuo maja 1994 godine. Još dok je bio na vlasti, u jednom intervjuu je rekao da je u životu ,,isprobao više žuči nego meda'' i da je ,,mnogo češće pio vodu nego vino''. Želeo je time da kaže da mu je životni put bio tegoban. Proveo je nekoliko godina u fašističkom zatvoru a u mladosti hleb je zarađivao pokrivajući krovove zgrada crepom, pošto je prethodno izučio taj zanat. Nikada nije živeo na velikoj nozi. A finale svih tih talasanja, društvenih i političkih potresa, dogodilo se pošetkom oktobra 1990. Bila je ponoć 2. oktobra- datuma koji je ušao u nemačku, evropsku o i svetsku istoriju. Po prohladnom vremenu, ogromna masa sveta ispunila je prostrani plato ispred zdanja Rajhstaga u Berlinu. Tik uz jarbol na kome se vijorila ogromna crno-crvena-zlatna zastava, stoje predsednik SR Nemačke Rihard fon Vajczeker, savezni kancelar Helmut Kol, zapadnonemački ministar inostrnih poslova Hans Ditrih Genšer, zatim premijer DR Nemacke Lotar de Mezijer čija država upravo prestaje da postoji i druge državne i političke ličnosti Bona i Berlina. Njihova su lica ozarena od sreće i zadovoljstva. Veselo ćaskaju očekujuci trenutke koje su priželjkivali više od četiri decenije. A onda odjekuju zvona većnice u kvartu Šeneburg. Hor postrojen na stepeništu Rajhstaga peva nemačku himnu a predsednik sada već svih Nemaca, Vajczeker, proglašava pripajanje DR Nemačke Saveznoj Republici po članu 21 zapadnonemačkog ustava.
Glavna ličnost na proslavi ujedinjenja nije predsednik republike Vaczeker već savezni kancelar Helmut Kol koji razmenjuje osmehe sa najbližim saradnicima. Svi zapažaju da kancelar blista od sreće, ostvario mu se san da postane ujedinitelj Nemačke i da kao takav uđe u istoriju. ,,Helmut, Helmut''- odzvanja iz stotine hiljada grla. Istovremeno, nebo paraju raznobojni buketi vatrometa koji se rasprskavaju visoko iznad glava učesnika fešte. Sve do zore, berlinskim ulicama odzvanjao je eho ,,Dojčland, Dojčland''. ,,Živela Nemačka''- klicala je masa koja se ni u zoru nije razilazila. Kancelar Kol je sutradan podneo program vlade na svečanoj sednici Bundestaga (parlamenta) u zdanju Rajhstaga. To je posle četiri i po decenije, bilo prvo zasedanje svenemačkog Bundestaga. Berlinom je, dakle, u noći između 2. i 3. oktobra 1990 prohujao vihor koji je naznačio nestanak jedne a rađanje druge, ujedinjene Nemačke države. Bio je to istovremeno početak procesa koji će iz temelja uzdrmati posleratno političko ustrojstvo Evrope i izmeniti njenu geografsku kartu. ,,Gospodo, svedoci smo trenutka koji se događa jednom u životu. Bilo bi dobro da se on upamti po dobru a ne po zlu''. Ove reči jednog iskusnog stranog diplomate koji je upravo tih dana završavao svoj mandat u Berlinu, zvučale su proročanski. Neizvesnost koja se u njima krila došla je do punog izražaja kasnijih meseci i godina kada se ispostavilo da ujedinjenje Nemačke ipak ne predstavlja ,,korak od sedam milja'' ka stvaranju zajedničkog evropskog doma ,,od Atlantika do Urala'' kako se svojevremeno to moglo čuti. Ni samoj Nemačkoj, ujedinjenje nije svim građanima zemlje donelo očekivano ,,zlatno doba'', kao je to obećavao Helmut Kol. Sve do današnjih dana ,,Vesi'' i ,,Osi'' nisu u svemu ravnopravni. Čak i ne računajući jedan dobar deo istočnonemačkih građana prema kojima su posle ujdinjenja primenjene represije jer su bili na položajima u partiji ili u vlasti, građani na Istoku ostali su u ekonomskom i nekim dugim oblastima u podređenom položaju. Na rukovodeća mesta u gradovima na istoku zemlje došli su novi ljudi sa zapada. Poznavaoci prilika kažu da je Nemačka i danas podeljena i to ne samo na istočni i zapadni deo nego i na pokrajine i druge regije koji se međusobno ne trpe. Jedinstvo postoji samo na papiru i u zvaničnim izjavama. A na međunarodnom planu, zemja je postala je neka vrsta vazala SAD čiju politiku mora da sledi. O autoritetu i ugledu na međunadornom nivou Berlin može samo da mašta.
Točak istorije se na svemu tome neće zaustaviti. Uskoro će u više zemalja biti srušen socijalizam. Rasformiraće se Varšavski ugovor, Sovjetski Savez ce se raspasti, stvoriće se nove dražve. Talas političkog potresa zahvatiće i neke druge zemlje i neće utihnuti sve do današnjih dana. Naprotiv, u pojedinim regionima započeće nove deobe, novi ratovi, nova sučeljavanja, nove konfrontacije, nove pretnje miru. Svet će se ponovo naći tamo gde je bio pre rušenja zida i ujedinjenja Nemačke, na ivici opasnosti od novog svetskog rata koji bi mogao biti i poslednji za civilizaciju i čovečanstvo. Rat u Ukrajini i na Bliskom Isti to nedvomisleno potvrđuju. A u te priče o zajdničkom evropskom domu od Atlantika do Urala, kažu pojedini analitičari, poverovao je, na nesreću, i čovek od čijeg je uticaja i moći umnogome zavisio dalji razvoj prilika na kontinentu- sovjetski lider Mihail Sergejevič Gorbačov. Za samo nekoliko godina, on je od najpopularnijeg čoveka naše planete postao očajnik kome svi okreću leđa. Dobrim delom razoružao je sopstvenu armiju, u čemu mu je kasnije ,,pomogao’’ njegov naslednik, ruski lider Boris Nikolajevič Jeljcin. Uslovno rečeno, raspustio je Varšavski ugovor i SEV, srušio Berlinski zid, ujedinio Nemačku i uništio socijalizam u svojoj i mnogim drugim zmljama u svetu. Ili bar -direktno ili indirektno- doprineo svemu tome. I za sve to dobio Nobelovu nagradu za mir. Zapadni svet koji ga je svojevremeno dizao u nebesa, već posle nekoliko godina ga je zaboravio.
Ovakve tvrdnje treba svakako uzeti sa rezervom. Nije mali broj ni onih uglednih analitičara koji pozitivno ocenjuju ulogu Gorbačova i na domaćoj i na međunarodnoj sceni i nazivaju ga čak ,,čovekom epohe''. Nemci su svesni svoje snage, svoje nadmoći i premoći pa se tako i ponašaju, govorile su svojevremeno strane diplomate i novinari u Berlinu. Kada bi usmerili soje potencijale - ekonomske, naučne, političke, tehnološke i druge u konstruktivnom smeru, Nemci bi mogli da odigraju odlučujuću ulogu u prosperitetu Evrope. U suprotnom, oni bi opet mogli da zamese kašu narodima Evrope. Ova konstatacija u današnjim uslovima verovatno bi mogla da pretrpi ozbiljne izmene. Jer, bivša Savezna Republika Nemačka a zatim i Nemačka prvih godina posle ujedinjenja, značajno se razlikuje od Nemačke današnjih dana. Sve napred rečeno je samo mali deo, delić svega onga što se dešavalo oko rušenja berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke. Nastojao sam da u ovom tekstu iznesem ono što smatram bitnim i zanimljivim. O politici Nemačke prema Jugoslaviji, o njenoj ulozi oko razbijanja zemlje i o današnjim odnosima sa Srbijom, već se mnogo zna i o tome se u ovom tekstu neću zadržavati. To je posebna tema i o tome sam detaljno pisao u knjizi ,,Kuda ide Nemačka''. I na kraju, neki detalji koji su mi još u svezem sećanju. Kada sam kao dopisnik agencije odlazio u DR Nemačku, u Ministarstvu inostranih poslova Berlinu su mi, kao jugoslovenskom izveštaču iz njihove zemlje, poželeli dobrodošlicu i srećan boravak. Kada sam se iz Berlina posle četiri godine vraćao, ta država više nije postojala. Odlazio sam iz jedne druge države, ujedinjene Nemačke, u kojoj su vladali sasvim drugačiji zakoni uz drugačiju svakodnevnicu. Nije bilo nikakvog ispraćaja, niko me nije primio, niko od zvaničnika se sa mnom nije pozdravio. Ali, poneo sam jeno novo, ogromno iskustvo sa događaja koji se dešavaju jednom ili nijednom u karijeri profesionalnog novinara. Poneo sam i odlikovanje koje mi je dodelila vlada Nemačke DR ,,za doprinos u jačanju prijateljstva i saradnje dveju zemalja'' koje sam dobio više godina ranije, prilikom zvanične posete Josipa Broza Tita Berlinu o kojoj sam izveštavao. Odlikovanje sam okačio samo jednom, prilikom neke svečanosti u istočnonemačkom parlamentu. Odlikovanje čuvam i danas kao uspomenu na jedno prošlo vreme. Zajedno sa komadima Berlinskog zida satkanog od čelika i betona koje sam odvalio sopstvenom rukom. I jedno i drugo su simbol burnih vremena u kojima smo živeli i koja se u izmenjenim ulovima, nastavljaju. |