Није наравно проблем у Палми, певачу и „певачици“. Проблем је у лицемерном односу већине медија и владајуће политичке јавности, који су спремни да се баве трунчицама у туђем оку, а не сметају им сопствени „балвани“, само ако су окићени жутим звездицама на плавој подлози.

Руска нуклеарна подморница ,,Курск'' доживела је хаварију 12 августа 2000- те године. Била је то највећа подморничка несрећа у историји у мирнодопско време

 Један говор њемачког филозофа Теодора Адорна, који је сада објављен и у форми књижице, постао је точно 50 година након његове смрти бестселер у Њемачкој. Ради се о наступу који је филозоф имао у Бечу у априлу 1967. године. На позив Социјалистичког савеза студената, а поводом тада актуалних политичких успјеха неонацистичке партије НПД 

Лако је критиковати старо-нову владу са стажом мањим од 100 дана, која је, како каже министар који већ дуги низ година контролише токове новца, затекла празну државну касу па се мора задуживати да народ не би помро од глади.

Вест о поклањању зграда Генералштаба је пласирана по уобичајеном моделу збуњивања јавности. Највећи проблем је поклањање агресору кључне локације у држави коју је пре двадесетак година зверски бомбардовао, а пре тога скоро деценију давио санкцијама

Нека нас убеде да ће укинути паралелни устав, да ће институције радити само свој посао, а да критика неће бити звата мржњом. Тада ће их сам народ изабрати, неће им требати ни преговарачки тутори, ни центри моћи споља и унутра. Само, то је мало дужи пут ˗ ко је спреман?  

Будући да пројекат ревизије историје Великог рата ипак неће донети очекиване резултате у европској историографији, могао би заживети макар делимично на српској јавној сцени, а самим тим у српској свести, па и у историографији, што да не. 

Била је ово прилика да на највећој светској позорници покажемо да смо аутономни субјект, који се у границама својих моћи принципијелно бори за себе и за своје интересе, а показало се да смо слаби и јадни, да се повијамо под сваким јачим притиском и претњама.

Практични слом неолиберализма, који се најбоље види кроз незапамћену фискалну и монетарну експанзивност у кључним економијама модерног света, указују колико је за политичке елите битно да слушају глас већине. Упркос тренутним напорима да се обузда јавна потрошња и монетарна политика учини рестриктивнијом (обични грађани Србије то најбоље виде кроз раст ЕУРИБОР-а, тј. рата за стамбене кредите), заокрет од „државе благостања“ ка нечему што би личило на „про-бизнис“ политике, засноване на малим порезима и радикалном смањењу фискуса и јавних дугова, на срећу не изгледа реалистично

Када бисте једног класичног, или чак једног модерног левичара, оног од пре пола века, ставили у срце дебате савремене левице, лако бисте констатовали да њему ништа не би било јасно. У шуми термина попут оних као што су терф, радфем, LGBTIQ итд. наш левичар би се загледао збуњено