Политички живот | |||
Тито, Кардељ и Бакарић као творци косовске аутономије и архитекте независног Косова |
субота, 20. април 2024. | |
Пројекат независног Косова настао је у комунистичкој Југославији, а његове главне архитекте били су Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, подсетили су учесници научног скупа „Косово и Метохија, историја и културно наслеђе” који је недавно одржан на Православном богословском факултету у Београду. Идеја о аутономији Косова и Метохије, према сведочењу Владимира Бакарића, који је четврт века био први човек Комунистичке партије Хрватске, скована је на Вису лета 1944. Била је то, заправо, накнада Албанцима због немогућности да Космет припоје Албанији. – Карактеристично је сведочанство Владимира Бакарића, који је 25 година обављао дужност првог човека Комунистичке партије Хрватске, о настанку идеје за формирање аутономије Косова и Метохије. Према њему, на идеју да се формира аутономија дошли су он, Јосип Броз и Едвард Кардељ приликом боравка на Вису током лета 1944. Дакле, два хрватска и један словеначки функционер, док српски комунисти за време Брозове владавине углавном нису учествовали у креирању политике, него су били у позицији да извршавају наређења и спроводе одлуке које су већ донели водећи хрватски и словеначки функционери. Бакарић је навео да су он, Броз и Кардељ дошли на идеју аутономије као својеврсне компензације Албанцима за то што Косово и Метохија, из објективних разлога, нису могли бити припојени Албанији. Сличне поруке на ову тему износио је и Едвард Кардељ. Њихово схватање је било да је природно да Косово буде део Албаније, али због спољнополитичких околности и компликованости промене међудржавне границе, то није изводљиво, па је формирана територијална аутономија као резервно решење. – Од 15 срезова који су ушли у састав аутономије, у 13 су Албанци били најбројније становништво. То нам показује шта је био главни разлог за формирање ове аутономне јединице и критеријум за одређивање њених граница. Овакво заокруживање дела Србије у којој су Албанци чинили већину представљало је крупан преседан којег су комунисти били свесни, а о чему сведочи њихова изразито негативна реакција на предлог формирања српске територијалне аутономије у Хрватској. Осим тога, режими суседних држава су одбацивали предлоге за стварање територијалне аутономије за националне мањине, препознајућу у томе претњу за сопствени суверенитет и територијалну целовитост – казао је Игор Вукадиновић, научни сарадник на Балканолошком институту, објашњавајући како је аутономија званично успостављена.
Након Другог светског рата комунистичке власти на КиМ повлачиле су потезе који су били наставак политике фашистичког окупатора. Рецимо, од девет чланова Народноослободилачког одбора Косова и Метохије њих шесторо су били припадници фашистичког окупационог апарата, а на мети су и даље били Срби који су на КиМ насељени у склопу аграрне реформе краљевине Југославије. – Ови људи су били међу првима на мети окупатора 1941, а комунистичка власт је након рата предузела акцију да им се онемогући повратак на Косово, одузме имовина и да се по сваку цену иселе из ове области. Епилог овог подухвата, у којем су учествовали Александар Ранковић, Благоје Нешковић, као и Моше Пијаде, било је одузимање имовине и трајно исељавање око 40.000 људи са КиМ – указао Вукадиновић. Док је Комунистичка партија Југославије насилно смањивала број Јужних Словена на Космету, сасвим другачија политика је била на делу код комшија – Италија је настојала да насељавањем повећа удео Италијана у Јужном Тиролу, а Румунија да на исти начин повећа проценат Румуна у Трансилванији. Аутономија, од када је званично успостављена 1945, била је широка, а њени извршни органи су били под јасном доминацијом Албанаца. С друге стране у партији су српски комунисти заузимали више позиције од албанских, а безбедносни апарат пружао је механизме који су могли да одрже националну равнотежу, спрече дестабилизацију и зауставе масовно исељавања једног народа. Владимир Бакарић, Евдард Кардељ и Тито на Вису 1944. Али до дестабилизације ипак долази шездесетих година. Зашто нису примењени механизми који су то могли да спрече?
– Објашњење на које сам дошао уз помоћ историјских извора јесте да је управо политички врх Брозове Југославије свесно иницирао процесе који су паралисали државност Србије проблемом положаја покрајина, посебно проблема Косова. Потези режима према КиМ нису били одраз тренутне спољнополитичке калкулације или привременог идеалистичког заноса југословенских комуниста како се то некад тумачило, они су били прва фаза једне политике са јасним циљем која је наставила да се спроводи – додао је Вукадиновић. Од 1957. до 1959. партијски врх СКЈ отвара мањинско питање у оквиру којег је јачање политичког и економског положаја Албанаца међу главним државним приоритетима. Након тога је о питањима аутономних јединицама у Србији све више одлучивано на нивоу Југославије, а све мање на нивоу Србије. Секретаријат унутрашњих послова Србије је 1962, на основу извештаја служби са терена, обавестио Централни комитет српске комунистичке партије да се је исељавање Срба са Косова постао озбиљан политички проблем. Као и да је погоршање националних односа у великој мери последица потеза југословенског партијског врха у вези са отварањем мањинског питања. Између осталог, локални албански функционери су покушали да захтевају отпуштање Срба и Црногораца из јавних предузећа позивајући се на одлуке и писма партијског врха о поправљању националне структуре запослених на КиМ.
– Након смене Александра Ранковића на Брионском пленуму 1966. отвара се једна нова фаза у којој слабљење положаја Србије у покрајинама није спровођена дискретно и индиректно као за време отварања мањинског питања крајем 50-их већ на један прилично отворен начин. Најпре је пласиран мит о националном угњетавању Албанаца у Југославији за време Александра Ранковића иако историјске чињенице из овог периода не остављају ни најмање простора за одрживост такве тезе. Међутим, тај мит је коришћен као покриће за стварне обрачуне са српском државношћу у аутономним покрајинама и српским становништвом на Косову од 60-их до 80-их година. У прилог томе говоре документи из Централног државног архива Албаније, из којих се види да је министар спољних послова Албаније Нести Насе 1967. обавештавао албански партијски врх о масовном отпуштању са посла Срба и Црногораца на Космету, као и о масовном исељавању Срба са КиМ услед нових политичких и безбедносних прилика у покрајини. У исто време покушаји Добрице Ђосића да се отвори проблем исељавања Срба и угрожавања њихове безбедности резултирао је готово једногласном осудом његовог предлога од стране Централног комитета Савеза комуниста Србије. Неколико утицајних личности тога доба, укључујући патријарха Германа покушавало је, слањем писама Јосипу Брозу, да поправи положај Срба на Космету, јер су били свесни да Броз једним јавним наступом може да наметне питање исељавања Срба као приоритетно у државним и партијским органима – указао је Вукадиновић. Међутим, њихове наде су остале узалудне. Броз је пажљивим прећуткивањем овог проблема и спречавањем да оно постане тема партијских пленума дао одлучујући допринос његовој ескалацији. Шта више, два месеца касније на седници председништва СФЈ која је била у целости посвећена Космету ниједан проблем који је патријарх поменуо у писму није отворен.
Уместо тога, 1968. и 1969. промењени су устави Југославије и Србије, и долази до коренитих реформи. – Новим уставним решењима укинуте су надлежности Врховног суда Србије у аутономним покрајинама, а оне су добиле своје уставне судове. Укинута је и законодавна надлежност Скупштине Србије у покрајинама, па су оне стекле право да саме доносе законе које суспендују важење републичких закона на својој територији. Покрајине су стекле и надлежности у сфери одбране и међународних односа и практично су се у свему изједначиле са републикама. Да би се новонастали поредак учврстио у Устав Југославије је уграђена одредба да федерација штити права и положај аутономних покрајина у Србији. Тиме је Србија и формално сведена у подређен положај у односу на остале републике јер без њихове сагласности није могла у својим покрајинама ништа да промени – рекао је Вукадиновић. Приредила Вишња Аранђеловић (Политика) |