Замислимо само каква би се галама дигла да је случај обрнут, тј. да Русија од Србије захтева нешто што ће утерати мање пара у државну касу, принудити већину грађана да скупље плаћа бензин и још при томе оштети интересе, рецимо, неке заједничке српско-америчке компаније!?

Уколико некога занима суштина западног медијског наратива о бауку "кинеских кредита" који кружи не само Србијом, већ целим западним светом, драгоцена је научна анализа "Debt Relief with Chinese Characteristics" у чијем су писању, поред Деборе Браутигем, учлествовали Кевин Акер и Јуфан Хуанг

Многи „наши“ медији су под контролом странаца из те уније која се „залаже“ за медијске слободе. Ако и поред тога слободе нема, логично је закључити да те слободе нема ни тамо. Виртуелни медијски свет није српски или балкански спецификум. Западњачка медијска сфера такође је строго контролисана.

Након што се „демократске снаге“ истроше, након што се обави највећи део приватизација и развуче већина друштвеног богатства, на власт се припуштају „конзервативци“, односно „реформисани“ представници старог режима, који су у међувремену постали „прихватљиви“, што ће рећи, припитомљени и обезубљени.

Заклоњени иза Миловог истицања да се мисли слободно кад је у "нашу корист", они у дезоријентисану и дезинформисану америчку јавност бацају извесност да "Украјина не може преузети Крим без активног учешћа војних снага НАТО-а", али – таква интервенција је "погрешна рачуница" и предворје "катастрофалног нуклеарног рата"

Најважније је једном заувек рећи и дати на знање свима и свакоме: "Није на продају!" Ту паролу треба најкрупнијим словима исписати преко Проклетија, да је цео свет гледа за сва времена

Не знам да ли сте приметили да, част изузецима, тако одлучни, љути и бескомпромисни синдикални лидери постоје само у јавном сектору и државним предузећима? Па се нешто питам, где ли су те „Валенсе“ да тамо код приватника и странаца мало загрме, организују и поведу „радничку класу“.

Док је некада хтела да буде мисионар који по свету „покрштава невернике“, Европа је данас све више присиљена да живи у оквиру „свог манастира“, у ком важе сопствена правила, док је изван неки други свет који функционише по другим принципима.

Због свега овог, БИА ћути, не пада им на памет да одговарају на Ђиласове оптужбе, али јој је дало додатни замах да обрати пажњу на неке друге ствари и прошири круг својих сарадника. А "случај Бастаћ" опозицији треба да послужи као наук да је БИА уигран систем и да воде рачуна о понашању својих представника.

Верујем да се у овој галами против „бланко оставки“ ради и о томе да заинтересовани купци – у првом реду, крупни бизнис и страни политички чиниоци – процењују да ће уситњавањем „понуде“ и спречавањем партијске „картелизације“ домаћа политичка роба постати знатно јефтинија и доступнија.