Конфесионалност, а не језик кључни за разликовање Срба и Хрвата

У круговима филолога и књижевника популарна је идеја да је језик најважније, готово и једино мерило националног идентитета. Теза је била популарна у доба романтизма, а и данас је многи заступају. Тако нпр. др Петар Милосављевић у књизи „Увод у србистику” (2002,2003) брани тезу „да нацију чини популација која говори једним језиком” (стр. 22). Други српски филолог, Владислав Б. Сотировић склон је тој тези. У књизи „Социолингвистички аспект распада Југославије и српско национално питање” (2007) он примећује „да је велики број српских филолога, географа, историчара и етнолога (нпр. Стојан Новаковић, Јован Цвијић) у протекла два столећа полазио од аксиоме да се народ/нација препознаје по свом језику, тј. сви који говоре истим језиком (тј. међусобно разумљивим језиком) припадају истој етнолингвистичкој скупини која чини оделиту нацију/народ” (стр. 39).

Теза да је језик најважније обележје националог идентитета може да се потврди мноштвом доказа. Они који говоре мађарским језиком вероватно ће бити Мађари; они који говоре румунским језиком вероватно ће бити Румуни; они који говоре грчким вероватно ће бити Грци итд.

Ипак, теза о језику као једином детерминатору нације веома је заводљива. Има много оних који говоре енглеским језиком, а нису Енглези, оних који говоре француским језиком, а нису Французи, оних који говоре шпанским језиком, а нису Шпанци, оних који говоре португалским језиком, а нису Португалци, оних који говоре немачким језиком, а нису Немци итд.

Да би се оповргла теза о језику као искључивом детерминатору националне свести, није потребно ићи далеко: потребно је само осврнути се око себе. Има много оних који говоре штокавским језиком, тј. српским, а нису Срби, већ Хрвати, Буњевци, Бошњаци (или Босанци), Муслимани и Горанци. Очигледно је да језик није једини детерминатор националног идентитета.

Штокавски дијалекти и национални идентитети

Штокавски, тј. српски језик подељен је у неколико дијелеката. Национални идентитети не поклапају се са дијалектима.

У Републици Хрватској главни језик је штокавски. Подељен је у три дијалекта: источнохерцеговачки, славонски и штокавски икавски с пренесеним акцентима. Ни за један дијалекат не може се рећи да је искључиво хрватски, као ни то да је иједан искључиво српски. Премда је тенденција да Срби говоре источнохрецеговачким, а Хрвати славонским и икавским, укупно узев, Срби и Хрвати су језички неразлучиви: говоре сва три дијалтекта у зависности од места живљења, а не националне припадности.

У Републици Хрватској се као вернакулари (народни говори) користе и кајкавски (са својим дијалектима) и чакавски (са својим дијалектима). Малобројни Срби који живе у кајкавским и чакавским пределима такође говоре овим језицима.

Језичка неразлучивост важи када је реч о домицилном становништву. Београђанин који се досели у Сплит сигурно ће се разликовати од домицилних Сплићана, као што ће се и Загрепчанин досељен у Зајечар разликовати о домицилних Зајечараца. Али досељеници не могу бити мерило национале идентификације. Хрват рођен у Београду разликоваће се у говору од Хрвата из Загреба, као што ће се и Србин рођен у Загребу разликовати у говору од Срба из Зајечара. Дијалекатска разлика тицаће се места становања, не националне припадности.

У Републици Хрватској ни језичке ни дијалекатске разлике између Хрвата и Срба не постоје. Националне идентитете у тој републици не одређује ни језик ни дијалект.

Колико су језички и дијалекатски Срби, Хрвати и Бошњаци неразлучиви, још се боље може опазити у Босни и Херцеговини. У тој републици говори се трима штокавским дијалектима: источнохерцеговачким (на истоку и западу), остацима источнобосанских говора (у центраној Босни) и штокавском икавицом (на југу). Премда је тенденција да Срби говоре источнохерцеговачким дијалектом, Бошњаци остацима источнобосанског дијалекта, а Хрвати икавским дијалектом, ипак су Срби, Бошњаци и Хрвати у Босни и Херцеговини и језички и дијалекатски неразлучиви: сви говоре једним језиком у сва три његова дијалекта. Националне идентитете у Босни и Херцеговини не одређује ни језик ни дијалект.

У Републици Црној Гори говори се двама дијалектима: источнохерцеговачким и зетским, али национални идентитети штокавских грађана Црне Горе (Срби, Црногорци, Хрвати, Бошњаци) нису подударни са поделом на дијалекте.

У Републици Србији говори се неколико дијалеката: штокавским икавским, северним екавским (војвођанско-шумадијским), јужним екавским (косовско-ресавским), смедеревско-вршачким, призренско-јужноморавским, сврљишко-заплањским, тимочко-лужичким, источнохерцеговачким (и)јекавским и санџачким (јекавизам код дугог јата, екавизам код кратког).

Ни у Републици Србији Срби се од Хрвата и Бошњака не разликују ни по језику ни по дијалекту. Срби (а и Хрвати и Бошњаци) разликују се у дијалекту само од бачких икавских Буњеваца. Али њихову икавицу и Срби и Хрвати својатају. Срби је сматрају делом српског језика зато што је штокавица, а Хрвати је сматрају делом хрватског језика, јер има доста Хрвата (у Далмацији, Босни и Херцеговини) који говоре икавски. Будући да и Срби и Хрвати својатају икавицу, ни она се не може сматрати обележјем неке посебне нације.

Штокавци и национални идентитети

Не само да језик није критеријум националог идентитета, него то није ни дијалект. У мом суседству живи Жељко. Не само да говоримо истим језиком и дијалектом (војвођанско- шумадијском екавицом), него и истим новосадским сленгом („ђава” – Петроварадинска тврђава; „теле” – улица Лазе Телечког у центру града итд.). Упркос језичкој истоветности, он се изјашњава као Хрват, а ја као Србин. По ком је то језичком критеријуму он Хрват, а ја Србин? Разлика нема никаве везе са језиком, него са религијом: он је католик, а ја православац.

Оно што важи за мог комшију Жељка и мене, важи и за готово све друге штокавце. Национално разврставање одиграло се углавном по верском критеријуму. Загребачки Срби говоре истим језиком, дијалектом, чак и сленгом („кај”) као загребачки Хрвати. Оно што их национално одваја од већинских Хрвата јесте религиозна припадност или барем религиозно порекло.

Исто тако, београдски Хрвати и Бошњаци говоре истим језиком, дијалектом, чак и сленгом („бре”) као и београдски Срби. Оно што их национално одваја од већинских Срба јесте религиозна припадност или барем религиозно порекло.

Старо запажање

Да се штокавски православци, католици и муслимани језички не разликују, било је познато још пре више од сто година. Тако је нпр. др Васо Глушац, под псеудонимом Влатко Богићевић, у књизи „Босна и Херцеговина српске су земље и по крви и по језику” (1908) приметио да „светри [sic] вјере говоре светри [sic] дијалекта” (стр. 78).

Да „светри вјере говоре свeтри дијалекта”, истинито је и данас. Оно што је изродило савремену српску, хрватску и бошњачку националну свест нису ни три језика, ни „три дијалекта”, него управо „три вјере”.Савремени етноними Србин, Хрват и Бошњак заправо су конфесионими.

4. Закључак

Разлика између Срба и других штокаваца није лингвистичка него конфесионална. Стога је за утврђивање српског националног идентитета верски чинилац пресудан. Лако је разликовати Србина и Мађара по језику, али је немогуће разликовати Србина и Хрвата по језику. Стога је изградња православне верске свести кључан чинилац у изградњи српске националне свести. Ту чињеницу Срби из Србије често заборављају. Срби из дијаспоре мање су склони да је забораве. Српска национална свест најбоље се чува око православних храмова. И српско национално писмо ћирилица најбоље се чува око православних храмова.

Библиографија

1.      Богићевић, Влатко [др Васо Глушац], „Босна и Херцеговина српске су земље и по крви и по језику”, Штампарија народ – др. Круљ и друг, Мостар, 1908.

2.      Милосављевић, Петар, „Увод у србистику”, прво издање: Филозофски факултет у Косовској Митровици, Косовска Митровица; Требник, Београд, 2002; друго издање: Требник, Београд, 2003.

3.      Сотировић, Владислав Б., „Социолингвистички аспект распада Југославије и српско национално питање, Добрица књига, Нови Сад – Србиње, 2007.