Потпуно је у праву председник Николић када каже како нам је „неопходан консензус о Косову“. Али би то, ваљда, требало да буде консензус о томе како и којим средствима да се најефикасније боримо за Косово, а не како да га се на најелегантнији начин ратосиљамо?

Не продај Србине, није то земља но уцветало небо. Није ђедовина но анђеовина. И, није прађедовина већ- Боговина!

Ако јој се одузме контекст у којем је дата, односно доследно поштовање Резолуције 1244 од стране руског председника онда се може тврдити било шта као што раде русофоби који желе да оправдају санкције РФ

Да ли је онда кључ за више жена на високим положајима – ослобађање од кривице? Треба ли да тежимо друштву у коме су и очеви и мајке једнако равнодушни према чињеници да су за њиих деца једва нешто више од слике на радном столу? Или је решење управо у супротном – да и мушкарци треба да промене животне приоритете, и почну да осећају више кривице што нису присутни у животима своје деце?

Не може се на власт доћи са критиком „издајничке власти“ која „оставља на цедилу свој народ на косовским барикадама“, а онда, због „виших циљева“ прихватати још много више него што је чак и та проказана издајничка власт била спремна да прихвати.

У држави која је пред страним уценама и притисцима капитулирала, нити имамо лидере, нити снагу да ову трагедију и катастрофу спречимо. Постојеће тензије веома лако могу довести до крвопролића и насиља над противницима експлоатације литијума невиђених размера

Први корак је већ учињен гласањем за резолуцију у УН којом се осуђује агресија Русије на Украјину

При томе се питање стварне потребе Србије за доношењем таквих закона не поставља. Морају да се усвоје не зато што Србији требају него зато што странцима требају да доврше процес колонизације. Други разлог је тај што су масно плаћени. 

Ђелић се томе супротставио. Он се пожалио да Кацин „нема уравнотежен и непристрасан однос према Србији”. На то је Кацин узвратио правом салвом понижавајућих коментара. Оптужио је Ђелића, који је потписао ССП, да је „показао да не разуме процес придруживања”.

Кисинџер је указивао да светски поредак није ништа друго него трагање за најбољим моделом односа снага и равнотеже у свету, где свака држава има своју улогу. „Путеви не постоје, они се стварању ходањем“, завршна је реченица његове књиге "Дипломатија"