Западни притисци и истраживање НСПМ - њихово је да траже, наше је да им не дамо

Београдску „дубоку државу“ одавно није ништа шокирало тако као прошлонедељно истраживање НСПМ о односу нације према евентуалном увођењу санкција Руској Федерацији, а поводом Специјалне војне операције на Украјини[1]. Добијени налаз је показао да ни сва сила јакшашћекићевских агитатора, промотера и активиста није успела да у Србаља повећа ниво србо и русо фобије, и поред силног времена и новца уложених у исте. И та „дубока држава“, осетила је да је заиста, vox populli - vox Dei.

Добијени налаз је показао да ни сва сила јакшашћекићевских агитатора, промотера и активиста није успела да у Србаља повећа ниво србо и русо фобије, и поред силног времена и новца уложених у исте

Бура се још не стишава. У небраном грожђу се нашао и сами врх државе који се недељама пренемаже, стење и јеца, што ће Србија морати да предузме „болно и тешко решење“, али наш европски пут... Али како кад 90% народа то неће? Какав је то европски пут и демократија ако се предузимају кораци противни вољи апсолутне већине? Да ли се то зове демократијом?

Чак и „његова ексенција“ Кристофер Хил се вратио на фабричка подешавања из 90-их, те је упркос најави да је у Београд дошао „да слуша а не да говори“, проговорио, обавестивши нас да: „За Србију постоји само један пут,а то је Запад и ЕУ“ . По оној народној: „Што мачка окоти то мишеве лови“, није пропустио да нас подсети да нам је Косово „суседна држава”[2].

И коначно у погон је стављена и машинерија која безуспешно хипнотише наш народ бајкама о: европској породици народа, европским вредностима, ЕУ само што није („а ка` ће не знамо“), европском путу, кластерима и поглављима.

По првој, поцркаћемо јер ћемо остати без радних места, а по другој, откачињањем Русије са наше грбаче, постаћемо високи лепи и плави, јер неће више бити кога да нас експлоатише. Ове тезе  од јутра до мрака на медијима папагајски понављају и елаборирају перјанице НВО и друге Србије

Како би шрафови те машине били убедљивији, тема је сужена на две тезе: Прва: Оставимо се ми емоција, јер је ЕУ забога наша неминовност, јер ми 70% економске сарадње имамо са ЕУ, а са Русијом неки кикирики; и друга: Руси су нам увек радили о глави, ето продали смо им НИС за 400 милиона, као да се ради о Робним кућама „Београд“.

По првој, поцркаћемо јер ћемо остати без радних места, а по другој, откачињањем Русије са наше грбаче, постаћемо високи лепи и плави, јер неће више бити кога да нас експлоатише. Ове тезе  од јутра до мрака на медијима папагајски понављају и елаборирају перјанице НВО и друге Србије.

Па да пробамо да то папагајисање мало профилтрирамо.

Да ли Србија извози у ЕУ 70% производа? Сигурно да да, можда и више. Али шта је једино мерило успеха у бизнису? Профит. Можеш да будеш леп бизнисмен, али ако немаш профита остаћеш само леп. А лепота је пролазна. Можеш бити ружан, али „пуниша“, и ти си успешан.

По тој методологији, са порастом БДП, држава стиче могућност да се додатно задужује. Треба ли подсетити да наша држава ту могућност обилато користи? Профит иде тамо некоме (Хрвату, Словенцу, Немцу...), а дугови нама. Дакле њима паре, нама дугови. Дупло-голо

Наиме, ако на пример „Соко Штарк“ извезе „Смоки“ у Хрватску, то је извоз у ЕУ. Ако се зејтин из Зрењанина  извезе у Хрватску, и то је извоз у ЕУ. Ако смрзнуто поврће највеће балканске фирме за ту делатност извеземо у Хрватску, па и то је извоз у ЕУ. Слично је и са детерџентима из Крушевца који се продају Бугарској, и то је извоз у ЕУ. Шта је овде важно? Важно је чији је профит.

У наведеним случајевима, хрватски власници извозе у Хрватску, или у случају детерџената, немачки власник извози у Бугарску. Чији је онда профит? Е сигурно није наш. Профит је хрватски, немачки, италијански, француски, румунски.... Али није наш.

А шта је наше? Наш је пораст БДП. Зашто је то важно? По методологији ММФ-а, БДП припада држави која извози, а не држави која убира профит, јер је то забога приватни капитал.

По тој методологији, са порастом БДП, држава стиче могућност да се додатно задужује. Треба ли подсетити да наша држава ту могућност обилато користи? Профит иде тамо некоме (Хрвату, Словенцу, Немцу...), а дугови нама. Дакле њима паре, нама дугови. Дупло-голо.

Друга теза је вишеструко опаснија. Она не захвата само терен економије, него и социјални и еколошки терен. Тиче се енергетике. Продали смо Русима НИС за 400 милиона. Скандал![3] Да којим случајем не памтим „како је то било“, можда бих се и сложио са том тезом. Ставрно је багатела.

Међутим, ако се сетимо, приватизација НИС-а је (можда уз МОБТЕЛ) и наша најбоља приватизација.

Прво, нисмо за 400 М€ продали НИС, него 51%. Касније је Гаспром од акционара откупио још. Друго, НИС у то време није могао да одговори захтевима тржишта. Наиме пре 20 година одлучено је да садржај сумпора у дизелу мора да се драстично смањи. Нови мотори (еуро 4, еуро 5) нису пројектовани да раде на гориво са 200 ppm, већ на такозвани ULSD (ultra low sulphur diesel), са мање од 50 ppm[5] сумпора, а данас је то и мање од 10 ppm. Без тога, НИС је могао свој производ да прода као лож-уље, али сигурно не као гориво за савремене аутомобиле.

 Гаспром је зато само у панчевачку рафинерију уложио око 1,5 милијарду долара. Данас се у Србији користи најквалитетнији дизел у Европи, а НИС доприноси државном буџету са око 16%

Да би се тај квалитет постигао требало је уложити не тако мала средства. Само један катализатор за редукцију сумпора из дизела кошта десетак милиона долара, а у себи садржи и платину, која не „улази“ у тих „десетак милиона“. Гаспром је зато само у панчевачку рафинерију уложио око 1,5 милијарду долара. Данас се у Србији користи најквалитетнији дизел у Европи, а НИС доприноси државном буџету са око 16%.

И најважније, приватизација НИС је била само први корак у мегапројекту „Јужни ток“ који би (да се реализовао) Србију избацио у прву лигу европских држава. Подсетимо се да би то била кичма енергетске стабилности Европе. Е сад, што смо ми у то време на челу државних институција које су газдовале енергијом имали лобисте „за другу страну“, то није проблем Русије и Гаспрома. У ствари, Русије можда и јесте, али Гаспрома сигурно није. 

Енергетика је вероватно најчешће понављана реч у свету, нарочито последњих месеци. Цео свет се озбиљно и оправдано брине о будућности због врло извесне енергетске кризе која предстоји. У САД је цена горива на пумпама више него дуплирана. За сада су протести због тога ограничени само на нека „еснафска“ удружења и синдикате (камионџија, на пример), али је питање дана када би се протести могли отети контроли.

У том погледу, Србија је у много повољнијем положају. Она има изузетну компаративну предност у односу на многе, пре свега јер се и даље ослања на Русију. Није тајна да запад гура Србију у тзв. диверзификацију, што је друго име за отклон од Русије и њене енергетске (и ине) потпоре, за смрзавање током зиме, за скупу храну и свеколику беду.

Било како било, сведоци смо да је „зинула и ала и врана“, да Србија уведе санкционише Русију. Да ли Србија од тога може имати користи? Не. Да ли Русија од тога може имати користи? Не. Ко може имати користи? Само Запад

Било како било, сведоци смо да је „зинула и ала и врана“, да Србија уведе санкционише Русију. Да ли Србија од тога може имати користи? Не. Да ли Русија од тога може имати користи? Не. Ко може имати користи? Само Запад.

Погоршањем односа са Руском Федерацијом, које је већ на сцени (гласање у УН, у Тирани и сл.), Србија не добија ништа. Русија осим што ће да се ражалости, не губи ништа. Али Запад ће тиме добити много.

Добиће напокон независно Косово, за које се бори већ 150 година, добиће унитарну БиХ за коју се залаже 150 година, и добиће коначно решење српског питања на Балкану, за које се залаже много дуже.

Њихово је да траже, наше је да им не дамо, а истраживање НСПМ показује да су Срби још живи, и да неће дати