"Тешка реч" Александра Јаблановића и дисциплиновање Тачијевих Срба

Ових дана јавност на Косову и Метохији узбуркана је поводом једне изјаве министра у косовској влади Александра Јаблановића. Избио је просто један „мали рат“. Наиме на Бадњи дан, Срби протерани из Ђаковице, испред цркве у Српској улици, у коју су пошли да запале бадњак и прославе најрадоснијни хришћански празник су постали предмет организованог каменовања  од стране својих суграђана Албанаца.

У то време министар за заједнице и повратак у косовској влади Александар Јаблановић, уместо у том аутобусу, налазио се на двадесетак минута вожње од Ђаковице, у Зочишту, са партијским колегом, министром за рад у влади републике Србије Александром Вулином. Када је сазнао за инцидент у Ђаковици, „министар“ је брже боље пожурио да заради неки „патриотски поен“, па је изјавио: "На овај велики празник у великој светињи, дивљаци какви су данас у Ђаковици покварили празник људима који су дошли на своја спаљена огњишта да обиђу куће и наложе бадњак, неће служити на част никоме и одговоре о овоме што се десило данас у Ђаковици ћу већ сутра затражити од косовског министра унутрашњих послова."

Велике речи, а слаба дела су се муњевито искористиле против Срба. Наиме, у Приштини је као по команди „министру“ у уста стављено и оно што није рекао, да је увредио албанске мајке Ђаковице, назвавши их „дивљацима“. Ова конструкција је изазвала салве негодовања, демонстрације студената и „Мајки Ђаковице“, и громогласно тражење оставке „министра“ Јаблановића. Наравно, под тим притиском Јаблановић је заборавио да „затражи одговоре од косовског министра унутрашњих послова“ – како је дошло до каменовања аутобуса, зашто и овог пута није спречен сценарио који се сваки пут када Ђаковчани долазе у свој родни град, и да ли је полиција икога икада ухапсила због каменовања? Што је још и најгоре на телевизији РТК1, Јаблановић се осећао нелагодно, знојио се невешто се бранећи да је у време бомбардовања 1999. био тинејџер, па није знао шта се у Ђаковици дешавало и сл.

Без намере да бранимо Јаблановића, наравно да нам је јасно, као уосталом и организаторима хајке на њега из Приштине који се праве да им није јасно, да Јаблановић није мислио да су мајке којима су деца страдала у рату „дивљаци“. Стављање његове изјаве у тај контекст више говори о нападачима на њега, него о њему. Међутим, то и није у овој ствари најважније. Ко год да је повезао мајке са дивљацима је болестан, и њиме би требало да се позабаве надлежне институције како здравствене а тако и оне које воде рачуна о миру, реду и спречавању распиривања међуетничке мржње. 

Прво што се намеће као проблем је и оно на шта СНФ по својој вокацији указује: не би смело да неко без икакве политичке и интелектуалне тежине представља српски народ, говори у његово име, а водећи рачуна о својим личним интересима пре свега, на штету тог истог народа. Посао оних који представљају српски народ није да шетају министре из Београда по Косову и по Метохији ради њихове промоције, него да воде рачуна о српском народу и његовим интересима. Да је Јаблановић уместо са Вулином у Зочишту, био са својим народом у Ђаковици, па макар и каменован заједно с њим,  имао би потпуно право на саопштење какво хоће, и на „објашњење од министра унутрашњих послова“.

Да је био са својим народом у Ђаковици, сазнао би и да су у каменованом аутобусу биле мајке Ђаковице, али оне чија деца нису  могла бити сахрањена у свом граду, већ су им кости расуте свуда уоколо. Не би морао да се на телевизији зноји, и правда да у Лепосавићу где је он био тинејџер није било ратних дејстава. Не би се рекло да је НАТО 1999. штедео Лепосавић, и да у рату није било жртава из Лепосавића. Да је био са тим народом у Ђаковици, а не са Вулином у Зочишту, сазнао би да („док је он био тинејџер“) су Срби из Ђаковице страшно пострадали у рату, да већ преко 15 година немају слободу да оду у свој град, да им је имовина отета, да им чак и локалне власти руше куће.... Свашта је могао сазнати, али није. 

И коначно, Јаблановић имплицитно признаје своју кривицу јавним извињењем ђаковичким мајкама, али само албанске националности. Извињењем за нешто што није урадио и што му није била намера. Истовремено му не пада на памет да се извини ђаковичким мајкама српске и других националности, које су заиста и биле у аутобусу испред ђаковичке цркве, а које су каменоване. Неискуство и незнање су омогућиле победу његовим гонитељима. Али што би стара латинска пословива рекла: Ignorantio non excusat (Незнање не оправдава).

Да је Јаблановић, као и остали „министри“, изабран у нормалној демократској процедури, већином гласова, а не симболичном мањином на нивоу статистичке грешке, имао би подршку српског народа. „Министри“ би требало да знају да је то, и само то демократски капацитет, а не подршка појединих министара из Београда, ма колико им лично били важни. У Приштини то одлично знају.

И коначно, зашто се навалила хајка из Приштине на „министра“ Јаблановића? Зато што ни он, нити иједан српски „министар“ у Приштини не треба да води политику већ да буде декор. Ова хајка је у ствари срачуната на дисцилиновање Срба посланика и „министара“ пред доношење важних закона у парламенту, а пре свега Закона о Трепчи, и Закона о оружаним снагама Косова. Ова хајка је била „жути картон“ Србима који партиципирају у власти Косова, да се не играју политике и не сметају „процесу“. Упадањем у клопку, „министар“ Јаблановић је знатно сузио сопствени политички кредибилитет да помогне Ђаковчанима да се врате у свој град. А он је ипак министар за повратак.

Много тога би „српски министри“ требало да знају да би разумели у каквом процесу учествују. Али не знају. То незнање може скупо коштати и српски народ и српску државу на овим просторима. 

(Аутор је председник Српског националног форум)