петак, 22. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Савремени свет > Приватни градови у доба пост--демократије
Савремени свет

Приватни градови у доба пост--демократије

PDF Штампа Ел. пошта
Бранко Жујовић   
субота, 24. фебруар 2024.

Јавни сектор (који политички систем често циљано урушава), нарочито онај његов део који обезбеђује комуналне, образовне и друге услуге, вапи за ефикасношћу која се приписује приватном предузетништву, па добар део земаља прибегава такозваним приватно-јавним партнерствима, или приватном капиталу једноставно препушта читаве секторе који задовољавају, или би барем требало да задовољавају, јавни интерес становништва.

Да ли у средишту система треба да имамо грађанина или капитал?

Неке земље, попут Кине, у шта сам се лично уверио, ступају врло опрезно у такве аранжмане, испробавајући различите моделе продора приватног капитала у области попут образовања или становања.

Циљ је да се ефикасности приватне иницијативе препусти тачно онолико простора у оквиру јавног интереса, да приватни капитал не почне да угрожава интерес самог друштва, односно нације.

Ма шта западни медији писали и говорили о Кини, њен систем, који она ипак никоме не намеће, у свом средишту има Кинеза, односно светињу кинеске цивилизације коју они који о томе одлучују ни по коју цену не подређују приватном капиталу, нарочито не страном, ма колики овај био.

Друге земље су последњих година одмакле у процесу пуштања приватног капитала у јавни сектор па сада граде чак и праве приватне градове.

Слободан Рељић је, пре око годину дана, упозорио нашу јавност на такозване "петнаестоминутне градове" које локалне администрације успостављају широм света, наводећи пример округа Оксфорд у Великој Британији, чији је локални савет, децембра 2022. године, званично био прихватио примену таквог концепта организације живота његових становника.

За лимитирани излазак из зоне потребно је одобрење

"Ако слободни грађанин пожели да напусти своју зону, ићи ће по дозволу савета који одлучује ко је достојан слободе... Становницима ће бити дозвољено да напусте своју зону највише сто дана годишње, али мораће да региструје податке о свом аутомобилу у савету који ће потом пратити кретање путем паметних камера по целом граду", навео је тада Рељић.

Термин "петнаестоминутни град" 2016. сковао је Карлос Морено, професор на Сорбони, као, како они који нимало не сумњају у ову врсту гетоизације наводе, начин преиспитивања урбаног планирања.

Када су након пандемије вируса корона прве локалне самоуправе увеле ове мере, покушавајући да све услуге, потребе и обавезе становника сабију у тачно одређени петнаестоминутни простор, избили су и први протести. Критичари овог концепта (ограничен број дана одсуства, пријава одласка и контрола кретања) одмах су у медијима почашћени изразима као што су теоретичари завере, десничари, чак и антиваксери.

Медији који промовишу концепт "петнаестоминутних градова" наводе да критичари овог концепта лажу када кажу да ће становницима бити забрањен излазак из таквог "града". Не додају, међутим, да се противници овог концепта боре против контроле и пријављивања начелно дозвољених, али такође ограничених излазака из "петнаестоминутног града", све ради борбе против климатских промена, пандемија и осталих медијских глобалних пошасти.

Шта о свему каже вештачка интелигенција?

Последњих година, међутим, на цивилизацијском обзорју имамо приватне градове. Земља попут Србије, која стење на рубу Европске уније, растрзана геополитичким ударима, на први поглед је далеко од потпуне приватизације градског становања.

Вештачка интелигенција приватни град поштено дефинише као градску заједницу којом управља приватни ентитет, а не влада.

"У таквим случајевима, приватна компанија или појединац преузима одговорност за пружање различитих услуга, инфраструктуре и управљања унутар граница града. Концепт приватних градова је истражен на различите начине, у распону од потпуно приватизованих градова са свим услугама које пружају приватни субјекти до јавно-приватних партнерстава где се одређеним аспектима града управља приватно. Ове иницијативе често имају за циљ стварање ефикаснијег и иновативнијег урбаног окружења", наводи Чет џи-пи-ти.

Када вештачку интелигенцију упитате за право да располажете властитом имовином у таквом граду, она вам одговори следеће:

"Уколико размишљате о томе да имате имовину у приватном граду, то би зависило од специфичних политика и прописа тог приватног града. Неки приватни градови могу да дозволе појединцима да поседују и развијају имовину унутар својих граница, док други могу имати рестриктивнија правила, или захтевати посебне споразуме са приватним ентитетом који управља градом. Неопходно је истражити и разумети правни оквир, правила и услове повезане са власништвом над имовином у било ком приватном граду за који сте заинтересовани. Поред тога, имајте на уму да концепт приватних градова може бити контроверзан и може изазвати различита етичка, правна и друштвена разматрања, у зависности од приступа приватног субјекта који управља градом", одговорио је Чет џи-пи-ти.

Шта каже стварни живот?

Вејд Шепард, новинар који годинама путује новим путевима свиле и извештава јавност о дешавањима у Азији, у тексту који је 31. јануара 2021. објавио на порталу "Форбса", описао је своју посету приватном граду у заливу Данга, на југу Малезије.

Шепард је, као новинар, не као шпијун, ушао у поменути приватни град, у ком је тада живело двадесетак хиљада људи, смештених у "збијене идентичне високе торњеве".

"Писао сам о новим градовима и оваквим развојима широм Азије дуги низ година, а неформалне посете током којих сам могао да осетим место, ћаскајући са купцима кућа и људима који воде локалне послове, били су део моје стандардне оперативне процедуре. Али, овде се догодило нешто што раније нисам искусио: пришао ми је агент обезбеђења и строго ми је рекао да не могу да користим камеру – да камере нису дозвољене у заливу Данга", навео је Шепард, додајући да је реч компаније која управља градом била закон.

Шепард је, стога, пренео изјаву Саре Мозер професорице универзитета Макгил у Монтреалу која му је рекла да су приватни градови попут тржних центара.

"Уколико се руководству не свиђате ви или начин на који се облачите, они теоретски могу да вас протерају, а ви не можете да оспорите ту одлуку, јер је то приватна својина. Не постоје изабрани градски одборници на које треба да се жалите и уколико вас виде као изазивача невоља, потенцијално бисте могли да будете избачени", рекла је Мозерова.

Зашто приватни градови и каква су права његових становника?

За разлику од античког концепта полиса, односно државе, по Аристотелу створене ради опстанка (одбране) живота и која траје ради среће њених грађана, приватни градови теже суспензији и укидању националних закона те исте државе.

Оправдање за такву тенденцију, политичка класа која концепт приватних градова почиње да пропагира заједно са инвеститорима који од свега тога баснословно зарађују, проналази у изговору да су такве заједнице наводно боље, јефтиније и слободније од постојећих државних модела.

Политичка класа, која је, није згорег поновити, у међувремену ступила у потпуну службу капиталу, не бакће се више својим примарним аристотеловским послом просвећеног спровођења јавног интереса. Она је раскинула савез са грађаним и ступила у савез са капиталом. Грађани се, осим када су у позицији потрошача и корисника услуга, напросто више не помињу.

У приватним градовима не постоји демократски процес одлучивања у локалној заједници. Политичка супстанца становника у таквим градовима, од статуса грађанина тежи статусу корисног мрава.

У приватном граду рачуна се само оно што компанија која њиме управља, на основу права стечених улагањем новца, одлучи и спроведе. Баш као и мравима, становницима таквих градова остаје само да, како то Шепард примећује, гласају ногама: они за сада слободно одлучују желе ли да живе у таквим градовима, али то не значи да ће исто тако бити за сто или двеста година.

У приватним градовима, напросто, менаџере не отпуштају због тога што су ови изневерили јавни интерес становника, већ онда када ови изневере пословне интересе улагача. Приоритет није право, него добит приватне компаније.

У време када је Шепардов чланак објављен, у свету је, према његовој тврдњи, било петнаестак потпуно нових приватних градова, развијаних улагањима приватног капитала (по моделу "гринфилд" инвестирања) или кроз поступке приватно-јавног партнерства.

Данас их има неупоредиво више.

О овоме свакако треба размислити када вам, најпре, потпуно приватизују тржиште снабдевања лековима, чија је производња такође одавно изван контроле држава. Када здравствена заштита постане посао, а не јавна потреба. Када рекламе за сладолед и намештај из мог детињства смене рекламе за дебело комерцијализоване болничке услуге, банализоване медицинске препарате и лекове, што ће силом прилика памтити моја деца из свог детињства.

На ред, потом, долази сектор градског и приградског саобраћаја, па системи снабдевања електричном енергијом и водом. Тако редом, све до концепта "петнаестоминутних" и потпуно приватних градова у којима, осим личне егзистенције, више нико неће имати никакав стварни избор.

(РТ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер