„Млад, лијеп и паметан“ коначно је отерао, ваљда у политичку прошлост, последњег и најдуговечнијег од тројице „младих, лијепих и паметних“ који су на власт у Црној Гори, поткрај осамдесетих година прошлог века, дошли управо на таласу српског националног самоосвешћења...

 „Ма не могу, бре пријатељу, ништа да ти објашњавам... Одакле ми паре? Па нашао сам! Знаш ли ти како се гради зграда? Ништа се не плаћа, пријатељу. Него дајеш у квадратури. Значи, не требају ти паре уопште! Градитељу дајеш процентуално квадратуру“

Тако се – комбинацијом прећуткивања, игноранције и бахатости – третирају економски резултати, тако се третира тема медијске (не)слободе, као и замерке због демократског дефицита и сужења простора за аргументовану критику власти.  Не ради се ту о класичној цензури, већ о читавој палети систематског обесхрабривања критичке јавности.

Циљ наше иницијативе о отварању суштинског дијалога није уперен против европске перспективе Републике Хрватске. Ми се залажемо за помирење српског и хрватског народа и успоставу свестране сарадње између две државе, уз пуно поштовање људских права свих грађана без обзира на националну и вјерску припадност.

Kада су и САД и СЗО прогласиле крај ванредне здравствене ситуације, наивни су можда помислили да је ноћна мора звaна пандемија ковида-19 коначно завршена. Али ми који смо од почетка тврдили да права ноћна мора није сам вирус, већ дистопијски одговор владе на њега у име „јавног здравља“ - сматрамо да није време за славље

Први корак је већ учињен гласањем за резолуцију у УН којом се осуђује агресија Русије на Украјину

Колико год потреба наших суграђана да учествују у овој најновијој моди била смешна, искарикирана и у суштини бесмислена, Београд и други градови Србије далеко су од помаме која је у вези са овом игром захватила метрополе света.

Влада сада иде на продају природног националног ресурса који доноси загарантоване високе приходе. Телеком је  најпрофитабилније српско предузећа, које је и у јавности синоним за успешно пословање, солидну бригу о запосленима, те завидну одговорност за друштвени бољитак.

Два министра из исте странке, а толико разлика. Не само у приступу, већ и у укупној политици. Човек се мора запитати да ли је то случајно? И да ли су у праву они који Демократску странку виде као конфедерацију различитих регионалних и интересних фракција?

Очигледно је да је пошаст политикантске таблоидизације (или боље речено таблоидиотизације) узела великог маха и да јој не могу одолети ни медији који себе без великог основа самопроглашавају за тзв. независне, либерално-демократске, слободне и објективне