Писци, политика и лажи - књиге које (ни)су завршиле у пламену и бункеру

Да ли у властитим колекцијама имате књиге – духове? Аутор ових редова посједује два таква романа – “Расуло” Боре Ћосића и “Уклетог Србијанца” Ивана Ивановића. Није вам јасно како било које литерарно остварење може да постоји у оваквом облику? Објашњење је просто. Ријеч је о дјелима чије штампање потврђују и сами аутори, али Ћосић тврди да је комплетан тираж “Расула” одмах након тога запаљен, док је Ивановић убијеђен да су готово сви примјерци “Уклетог Србијанца” заплијењени.

Уколико се њих пита, није било шансе да радознали читалац дође до ових романа, чак и ако потегне везе и познанства, а камоли да их купи у обичним књижарама. Очигледно, постоје изузеци од тог правила, јер је пискарало које се осврће на ове случајеве управо на такав начин дошло до сопствених примјерака.

Од уображености до аутошовинизма

Оба актера те саге сада су времешни, пошто је Ћосић рођен 1932, а Ивановић 1936. Највећи дио живота провели су у Београду. Ту престаје сличност међу њима, а осим естетских и стилских разлика, дијеле их и политичке конотације, будући да је Ћосић цијењен у круговима грађанске љевице, а Ивановић поштован међу људима националне и десне оријентације.

Рану фазу Ћосићевог стваралаштва обиљежио је луцидни роман “Улога моје породице у свјетској револуцији”, којем је заслужено додијељена НИН-ова награда 1969. Међутим, од шашавих и авангардних, позитивних димензија овог кратког дјела, Ћосић је прешао пут до ужасне претенциозности крајем осамдесетих, када објављује испразног “Доктора Крлежу”.

Ипак, још се није нашао на стваралачком и људском минимуму. То ће му се десити у освит ратова на простору бивше Југославије, када је, убијеђен да је балкански Марсел Пруст, написао “Расуло”. Рукопис је предао сарајевској издавачкој кући “Свјетлост”, али у априлу 1992. већ је почео хаос у Босни и Херцеговини, па нико више није имао воље да извјештава Ћосићао судбини његовог романа.

А знаменитог писца у том периоду увелико је дрмала грозница аутошовинизма. У медијским иступима он је ригао реторичку ватру на “неман српског национализма”, пун разумијевања за стремљења Загреба, Сарајева и Приштине. Током 1995, дакле године “Олује”, са супругом напушта Београд. Згађен Милошевићевом Србијом, прелази – гдје би другдје, него у бастион слободе – Туђманову Хрватску. Прецизније, у Ровињ.

– За разлику од других, мене нико није гонио. Једноставно, нисам више могао да живим у смећу – описао је Ћосић Београд, у којем је стекао репутацију признатог књижевника.

Иако је био на прагу “трећег доба”, новопечени емигрант имао је амбиције попут јуноше, па је ускоро, вођен зовом каријере, запуцао до Берлина. Није, као отац Момчила Бајагића, планирао да “повуче лично Адолфа за уши”, већ да изгради умјетничко име са тада профитабилним тезама о “српској кривици”. Да би све било увјерљивије, смислио је и пикантни детаљ. Упорно је понављао Нијемцима, а и Балканцима који су читали његове колумне за “Ферал Трибуне”, да су му “четници”, припадници Војске РС, запалили читав тираж “Расула”, намјерно гађајући зграду “Свјетлости” само с тим циљем.

Љубитељи умјетности у униформама Армије БиХ учинили су све што су могли да сачувају ово дјело од космичког значаја, али је пламен ипак био јачи, тврдио је Ћосић.

Лаковјерне или злонамјерне конзументете дегутантне конструкције није занимала истина. А она је знатно прозаичнија. Штампарија и магацин “Свјетлости” налазили су се у дијелу сарајевског насеља Добриња који је током цијелог рата био под контролом ВРС. Није било никакве дивљачке ломаче за неподобне књиге, већ је све што је затечено завршило у власништву новоосноване издавачке куће “Просвјета” на Палама. Касније је то јавно предузеће преименовано у Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. Постоји и данас, а у двије бањалучке књижаре ове фирме без проблема се продају, по симболичним цијенама, бројна издања “Свјетлости” из посљедње мирнодопске године, укључујући и несрећно Ћосићево “Расуло”.

“Бољи од два Ћосића?”

Док Бору србофобични фанови усхићено називају “бољим од два Ћосића”, потенцирајући анимозитет према презимењаку Добрици, када се помене Иван Ивановић, већем дијелу савремене српске јавности прво пада на памет ТВ водитељ из Београда.

Штета што је тако, јер исто име и презиме носи и писац који је у вријеме СФРЈ заиста био дисидент и страдалник. За разлику од многих који се позивају на такав статус, иако су се провукли неокрзнути кроз неслободе тог времена. И не само то – осим давне субверзивности, Ивановић је био и умјетнички увјерљив. То му није помогло 1972. године, када је због свог првог романа “Црвени краљ” осуђен на 24 мјесеца затвора. Начин на који је писао о фудбалу и социјализму није био смијешан тадашњим чуварима поретка.

Објавио је1982. још један запажен роман, “Аризане”. Деценију касније, дочекао је крај дотадашњег система. Истовремено, почињу постјугословенска превирања у Србији и пуцњава преко Дрине. На ове изазове Ивановић реагује дезоријентисано, мада са другачијим предзнаком од Боре Ћосића. Аутор “Црвеног краља”, који је као узроке свог испаштања у бившој држави јавно означио личну антикомунистичку оријентацију и чињеницу да је син четничког команданта из Другог свјетског рата, није примјетио да се времена мијењају. До 1993. завршио је роман “Уклети Србијанац”, уносећи, према властитом признању, у главног јунака књиге Растислава Југовића мноштво аутобиографских елемената. За Ивановића, кључна одредница ове књиге је њен антиратни набој. Али, уз потпуно одсуство свијести о томе да је далеко више истинског пацифизма било у рововима српских бораца на Озрену или Динари него на транспарентима “Жена у црном” са београдских тргова.

Такође, Југовићу/Ивановићу било је важно да такав гард у роману представи као аутентични српски патриотизам, а не као наставак илузија о “братству и јединству”. Ипак, као и у сличним политичким иступима иначе сјајног писца Драгослава Михаиловића, читава Ивановићева замисао склизнула је до бизарног система вриједности у којем је патриотизам резервисан само за сународнике који говоре екавицу. Другим Србима, који се служе ијекавицом, намијењена је дистанца, па и презир. Тако је поштовалац четничких традиција од 1941. до 1945. стигао до необичног убјеђења да би Дража Михаиловић, да је био жив, у ратовима деведесетих постао члан Хелсиншког одбора Соње Бисерко. Заговарајући овај парадокс, Иван Ивановић наставио је да описује себе као “сувишног писца” у Србији, иако га то није спријечило да, након 5. октобра, као кадар Српског покрета обнове, проведе три године на солидној синекури у Министарству културе исте те државе.

Шта кад Удба нема преча посла?

У његовом случају, жалосне политичке контроверзе пратило је карикатурално објашњење судбине “Уклетог Србијанца”. Ивановић тврди да је, стицајем околности, са познатим, сада покојним естрадним менаџером Раком Ђокићем, постигао договор да му он објави роман у Новом Саду.

– На сцену је поново ступила Удба, овога пута у служби новог српског владара. Било је довољно да ДБ позове издавача на информативни разговор и предочи му шта га све чека ако не стопира роман, прогон због утаје порезе и слично, па да уништи цео тираж од 4000 примјерака – описао је Ивановић ситуацију.

Иван Ивановић је тврдио да Удба 1993. није имала преча посла од конфискације “Уклетог Србијанца”

Аутор никад није сувисло објаснио мистериозни пут наводно “бункерисане” књиге до књижара – гдје је није било у изобиљу, али се није могла третирати ни као раритет. Без обзира на каснију одступницу у виду реченице о “двојици вјештих трговачких путника који су спасили 100 примјерака”, извјесно је да је ова теорија у домену научне фантастике. Прије свега, зато што почива на промашеној оцјени да је било који политичар тог времена, од најутицајнијег до најмаргиналнијег, сматрао релевантном или опасном било какву књигу, укључујући и “Уклетог Србијанца” Ивана Ивановића. Ту више уопште није важан однос према владавини Слободана Милошевића. Јер, катастрофалне или апологетске оцјене тог периода, свеједно, не мијењају чињеницу да је 1993, у вријеме тоталне стихије у Србији и региону, са турбо-фолкомкао доминантном “забавом милиона”, писцима преостало тек пуко ламентирање над клетом судбином у којој се “по њима ништа неће звати”.

Ни тада, ни сада, овакав расплет не би промијенио чак ни имагинарни удружени стваралачки подухват Андрића, Достојевског и Фокнера “у шест руку”. Такав ефекат поготово немају неистине Ивана Ивановића и Боре Ћосића, различите по мотивима, али, без обзира на фалсификовање реалности, подједнако дирљиве због утопијске вјере у моћ и утицај писане ријечи, која никада више неће имати домете као у данима њихове младости.

Бањалучки рецепт: Новац изнад идеологије

Каква је улога представника Бањалуке у овој причи? Ситно-интересна, без трунке “виших циљева”. Почетком овог миленијума, професор и пјесник Никола Томовић обзнанио је да припрема књигу “Бањалучанин Коста Мајкић”. У искреност намјера успио је да убиједи и комисију градске управе за финансирање издавачке дјелатности, о чему је свједочила листа, тада објављена на интернет страници града.

Није ријеч о спектакуларном износу, већ о своти која није била већа од 5 000 КМ. Међутим, књига никада није угледала свјетлост дана. Скромне паре давно су потрошене, а наводни експерт Томовић касније је игнорисао и спорадична новинарска интересовања за лик и дјело Косте Мајкића (1873 – 1952). Од ове муљаже малог калибра, тужнија је спознаја да Мајкићева импресивна биографија није важна ниједној институцији РС, иако се ради о личности коју културни и сваки други значај за ову средину сврстава у ранг Петра Кочића и бана Светислава Милосављевића.

Забораву је препуштен важан човјек прошлости, иако не би требало да буде политички споран ни за једну страну идеолошког спектра. Ни за “десне”, јер је током двадесетих година прошлог вијека био вођа Радикалне странке Николе Пашића у Бањалуци и Крајини, а ни за “лијеве”, будући да је од 1943. до 1945. био вијећник ЗАВНОБиХ-а.