Овај серијал убедљиво и са много талента захвата суштину унутрашњих сукоба у људском друштву, а све да би нам причао једну у великој мери вечну причу о хуманости и отуђењу, емпатији и ксенофобији, баналности зла и узвишености добра, а све то стављено у реалполитички контекст који је сасвим примењив на савремено друштво. И који му је, можда, преко потребан. 

У суштини, актуелна СНС власт, на челу са Вучићем, неодољиво подсећа на мађионичара (мада ни асоцијација са уличним шибицарима не би била потпуно неумесна) који непрестано понавља „гледајте у дефицит“ (који се смањује), „гледајте у дефицит“, „не дам Косово“, „не дам Газиводе“ , док поглед посматрача одвлачи са онога што у међувремену заправо ради.

Када Руси, Белоруси, Кинези и остали народи који памте ко је био где и ко је шта радио пре 80 година у Москви славе Победу, ми је славимо са њима. Јер 9. мај можда јесте руски, али – мало је и наш

Неке либералне душе рекле би да је 48 година Хуверове владавине предуг период чак и за тако велику демократију као што је америчка, али су сви ти председници, министри правде ваљда добро знали да ли је Хувер више штитио њихове приватне срамоте или националне успехе.

На западу већ постоји оно што је некад било у комунизму – аутоцензура. Они су ту аутоцензуру увели кроз идеју политичке коректности, дакле све оно о чему не треба да се прича, они као дисциплиновани људи који припадају протестантском и католичком одгоју, они то врло лако прихватају. 

Оно што плаши запослене у Телекому Србија, због чега су синдикати одлучно против продаје, је искуство из Хрватске где је након приватизације из компаније отишло 10.000 људи. Синдикати у Хрватској упозоравају да се, заједно са запосленима, из ове компаније исељавају и послови које је некада обављао ХТ.

Ако грађани кажу да је најбоље изаћи на једној изборној листи и да њу треба да кандидују студенти, шта ту има даље да се прича. Опозиција онда треба да прескочи овај изборни циклус и све своје ресурсе стави у функцију победе студентске листе

Суочиће нас са тим да су интереси богатих људи са којим је тесно повезана за њу апсолутни приоритет, а јавни интереси и грађани врло мало битни. Суочиће нас са нашом крајње депримирајућом реалношћу која се што пре мора мењати.

 Наравно, и да, док их васпитавамо и припремамо за живот, не заборавимо да су управо они та генерација на коју морамо да рачунамо да ће бити довољно смела и зрела да свет за неке нове клинце мења набоље. И то не онај виртуелни.

Нико не спори начелни захтев да пословање Телекома буде још профитабилније, организација рационалнија а модернизација бржа, али то нису разлози за продајутуђој државној компанији, страној држави, већ  разлог више да се Телеком задржи у власништву Србије уз предузимање одговарајућих мера?