Ako je formula uspeha projektanata nadnacionalnih integracija simulacija nacionalnih vrednosti od strane lokalnih marionetskih režima onda je ona potpuno ostvarena u srpskim „proevropskim“ snagama na čelu sa Tadićem. 

Najnoviji primer dvostrukih standarda i licemerja naših današnjih ljudskopravaša jeste ono što se dešava sa dvoje asistenata Pravnog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu, mr Zoranom Čvorovićem i mr Sonjom Spasojević.

Prema podacima Unije poslodavaca Srbije, u poslednje tri godine domaći investitori pre odlučuju da novac ulože negde drugde nego u Srbiji. Najveći odliv kapitala je u oblastima proizvodnje tekstila, grafike, trgovine, drvne industrije, hemijske industrije, farmacije.

Mislim da u Srbiji polako sazreva trenutak, da se pokrene ozbiljna debata o tome da li vredi ulagati nacionalnu energiju u pravcu evropskih integracija.Sve češća su preispitivanja o svrsishodnosti ulaska u organizaciju koja je izgubila politički kompas.

Nema velike razlike u njihovim političkim porukama. To su „Evropa“, „bolji život“, „saradnja sa susedima“, „borba protiv kriminala i korupcije“… Nikolić je obećao da neće menjati statut i smanjivati nadležnosti Vojvodine. Sve u svemu, ima nekih razlika u nijansama, ali su se u osnovnim stavovima veoma približili.   

Važno je lansirati podesnu političku mantru i onda je besomučno kotrljati dokle god proizvodi određeni politički privid, a pri tome donosi i procenat glasova dovoljan da se preživi na političkoj sceni i traži novi partner za sledeću vladajuću koaliciju.

I Šoškićeva biografija odslikava stručnjaka koji verovatno nema nameru da mnogo talasa, a javnosti je odmah stavljeno do znanja da bi bilo bolje da se na tom položaju nađe neko ko ne bi pravio probleme, pa makar i neznatne, kao što je to činio Jelašić.

Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi.

Većina američkih vojnih partnera više je zainteresovana za simboličnu bezbednost, nego za to da igraju značajniju ulogu u ratu. Vlade tih zemalja žele da pokažu kako su one dobri saveznici i “voljni“ učesnici u misijama koje vode SAD, a da se pritom izlažu vrlo malim rizicima na bojnom polju.

Panarin očigledno veruje da ono što se desilo Sovjetskom Savezu i što može da se desi Ruskoj Federaciji, jednako može da se desi i Sjedinjenim Državama, ukoliko se uzme da Sjedinjene Države i Rusija funkcionišu po uporedivim sistemima.