„Prinudna uprava“ nad Bunjevcima nastupila je u jeku verbalnih napada hrvatskih nacionalista u Vojvodini na one koji ne dele osećaj pripadnosti hrvatskom narodu. U najosetljivije vreme bunjevačkim nacionalnim ustanovama oduzeta je samostalnost.

Nismo ubeđeni da će Vladimir Vukčević imati kičmu da se odupre iskušenju da u slučaju Ejupa Ganića prihvati nekakav kompromis. Zato ga moramo bez prestanka držati na oku i u punoj meri kontrolisati njegov rad.

Goran Miletić zanimljiv je prvenstveno po tome koliko mu je stalo da služi državi o kojoj,nikada nije rekao/napisao nijednu lepu reč. Smetala su mu i vekovna obeležja Srba, pa i ona koja naša nacija deli sa stotinama drugih naroda, kao što je hrišćanstvo.

Bolje je da družina bude mala, ali odabrana. Bitno je da se delegirana društvena moć bude ojačana monopolom i atmosferom nekažnjivosti. Nekažnjivost se obezbeđuje formiranjem sprege unutar koruptivne piramide u kojoj oni gore neće sankcionisati one dole.

Poslednji intervju Borisa Tadića možda nagoveštava da je on odustao čak i od te čudnovate, naknadne podrške srpskog naroda, te da ga, čini se, sada zadovoljava i aktuelna podrška nevladinog sektora.

Vrhunac licemerstva je ipak u izjavama pojedinih ministara da su oni izuzetno srećni i zadovoljni što je izveštaj Državne revizorske institucije ugledao svetlost dana i da je to snažna garancija dalje demokratizacije našeg političkog sistema.

Najteže posledice po obrazovanje najavljena racionalizacija će ostaviti na selu, ali, za to izgleda malo ko, odnosno niko ne brine. Početak procesa racionalizacije pokazao je svu neorganizovanost i indolentnost prosvetnih vlasti.

Političko rukovodstvo insistira na ukidanju obaveznog služenja vojnog roka pozivajući se na primere armija iz okruženja. Da bi država mogla da računa na kakvo-takvo očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, potrebna joj je snažna i moderna armija.

Baviti se novinarstvom a negirati potrebu za objektivnošću predstavlja negaciju samog medijskog delovanja. Biti protiv svih tek onda kada se izgubi i poslednja prilika za političko udomljavanje i etabliranje vrhunac je hipokrizije.

Koštunica je tek 2008. mogao u punom smislu da razume Miloševićeve probleme, a Tadić je tek sad izgleda počeo da shvata Koštunicu. Problem je u tome što je svako od njih mislio da njegov prethodnik pogrešno igra sa strancima i da će on umeti bolje. Na istom putu nalazi se danas i Tomislav Nikolić.