Tvrditi sada da su to ne toliko važni lokalni izbori koji ne utiču na celokupno biračko telo vrhunac je političkog licemerstva. Da je Demokratska stranka pobedila na ovim izborima, to bi bilo tumačeno kao trijumf evropski orijentisane Srbije.

U Srbiji se od pojave višepartijstva stranke centralizuju, a država decentralizuje i rastače. Usled toga partijski dogovori, umesto ustavnih normi, postaju „garanti“ vitalnih nacionalnih prioriteta uključujući i opstanak države.

Basara ima funkciju „korisnog idiota“, koji se upotrebljava kao „ratni ovan“ prilikom juriša na institucije, simbole i predstavnike „srpskog nacionalizma“. Niti je Basara, u svojoj suštini, hrišćanin i desničar, niti je Druga Srbija, u svojoj suštini, evropska i racionalistička.

Tadić i njegova vlada mogu da se pravdaju da ih je narod Srbije podržao u želji da se Srbija jednog dana učlani u EU. Ali Srbija nikad nije pristala, niti dala mandat Tadiću da trampi Kosovo i Metohiju i Vojvodinu za nekoliko bezviznih putovanja po EU.

Povodom teksta Dušana Pavlovića „Ni država, ni autonomija“

Čerupanje budžeta se može nastaviti, jer se pitanje odgovornosti ozbiljno i ne postavlja. Poreski obveznici mogu samo nemo da posmatraju kako se krčme poreski prihodi i krši zakonska procedura.

Insistiranje na odvojenosti ova dva procesa, članstva u EU i statusa KiM, svakako će jednog dana doći u koliziju sa ispunjenjem kriterijuma iz Kopenhagena. Odluku EU da se u resor komesara za proširenje ukomponuje i susedska politika treba ozbiljno shvatiti.

Dva Bojana i jedan Nenad uveravaju kako nema potrebe da brinemo "jer u Vojvodini ne postoji separatizam". Prosto čovek ne može da se ne seti legendarne replike Taška Načića iz filma "Ko to tamo peva", kada uverava Paju Vujisića da mu je puška zakočena, a sekund kasnije probuši krov na autobusu.

Dogovorno razgraničenje Srba i Albanaca je rešenje za koje su se mnogi zalagali. Velika prednost ovog rešenja je to što bi se ono utanačilo na osnovu istorijskog dogovora dva naroda – srpskog i albanskog, a mnoge države Evrope uključiv i Rusiju podržavaju ovakav obrt.

Što se stubova tiče, čini mi se da je potrebno prvo napraviti čvrst domaći privredni stub (temelj), zatim, stub socijalno odgovorne države i stub pravne države. Tek mnogo dobro umreženih domaće-spoljnih stubova predstavlja mogući dobar temelj kuće zvane Srbija. Za to je potrebna politička volja. Ima li je?