Ukoliko nacionalno orijentisana opozicija želi da bude ozbiljna alternativa vladajućem bloku, ujedinjenje mora ostvariti što pre. U tom slučaju, opozicioni front bi, formulišući zajedničku platformu izlaska iz ćorsokaka, mogao probuditi dobar deo građana iz apatije i beznađa.

Svi potencijali državne i gradske uprave i javnih preduzeća uključeni su u ovu lokalnu kampanju. Sredstva se ne biraju, jer najvažnije je da se Demokratska stranka i koalicija koja je na vlasti dokažu da su i dalje dominantna i funkcionalna politička snaga ne samo u ovoj opštini već i u celoj zemlji.

Tvrdnja o evropskom karakteru Vojvodine nije tačna, već takav evropski karakter poseduje cela država Srbija – u kojoj su zakonom zaštićena sva ljudska prava njenih građana. “Vojvođani“ su građani države Srbije koja je članica UN, demokratskog uređenja i u kojoj građani slobodnom voljom biraju predstavnike.

Slanje tzv. ekonomskih ambasadora upućuje na stvaranje kvazi-diplomatije. Ozbiljno je pitanje da li u diplomatsko-konzularna predstavništva direktno mogu biti „lansirani“ veliki poljoprivrednici ili uzorni direktori.

U ovom trenutku krećemo se naravno ka Evropskoj uniji. I to ne samo ka EU, već ka onoj tvrdoj, američkoj struji unutar Evropske unije. U jednom trenutku izgledalo je da ćemo biti bar uz obe, međutim ponovo smo vraćeni i ujarmljeni kao kakvi dobri politički volovi.

Nisu li građani Srbije, svojim divljenjem za patrijarha i njegov život, jasno stavili do znanja šta misle o sistemu koji nam se nameće, a u kome „svako gleda samo svoj interes“ i u kome je vrhovni moralni zakon „bespoštedna borba za opstanak“?

Nema ničega spornog u tome da neko okarakteriše spoljnu politiku Srbije kao nepostojanu i problematičnu. Osim ako taj neko ne govori u ime EU. Koja ima jedne aršine za Kosmet, druge za RS, treće za Abhaziju i Južnu Osetiju, a sedamnaeste za Kataloniju i Škotsku.

Za naše ljude je ovaj mimohod iskrenog poštovanja bio vid duhovnog pročišćenja, probudio je nacionalni ponos, otvorio je pitanje dostojnosti i doslednosti vere, moralnog autoriteta i duhovnog predvodništva.

Vrhunac licemerja bio je sam ispraćaj. Da se pokaže da je ovaj ispraćaj veći i od Brozovog, i od Đinđićevog, i od svakog mogućeg. Da je ideja sekularne države za navek sahranjena, da srećno hrlimo u teokratiju, piše u jednom od tekstova objavljenim na "E-novinama" i "Peščaniku".