Ако је формула успеха пројектаната наднационалних интеграција симулација националних вредности од стране локалних марионетских режима онда је она потпуно остварена у српским „проевропским“ снагама на челу са Тадићем. 

Најновији пример двоструких стандарда и лицемерја наших данашњих људскоправаша јесте оно што се дешава са двоје асистената Правног факултета Универзитета у Крагујевцу, мр Зораном Чворовићем и мр Соњом Спасојевић.

Према подацима Уније послодаваца Србије, у последње три године домаћи инвеститори пре одлучују да новац уложе негде другде него у Србији. Највећи одлив капитала је у областима производње текстила, графике, трговине, дрвне индустрије, хемијске индустрије, фармације.

Мислим да у Србији полако сазрева тренутак, да се покрене озбиљна дебата о томе да ли вреди улагати националну енергију у правцу европских интеграција.Све чешћа су преиспитивања о сврсисходности уласка у организацију која је изгубила политички компас.

Нема велике разлике у њиховим политичким порукама. То су „Европа“, „бољи живот“, „сарадња са суседима“, „борба против криминала и корупције“… Николић је обећао да неће мењати статут и смањивати надлежности Војводине. Све у свему, има неких разлика у нијансама, али су се у основним ставовима веома приближили.   

Важно је лансирати подесну политичку мантру и онда је бесомучно котрљати докле год производи одређени политички привид, а при томе доноси и проценат гласова довољан да се преживи на политичкој сцени и тражи нови партнер за следећу владајућу коалицију.

И Шошкићева биографија одсликава стручњака који вероватно нема намеру да много таласа, а јавности је одмах стављено до знања да би било боље да се на том положају нађе неко ко не би правио проблеме, па макар и незнатне, као што је то чинио Јелашић.

Рат је био прљав јер се није могао наставити никако друкчије осим против цивила, иначе би био изгубљен. Перспектива је била катастрофална: не могу се употребити трупе на земљи да се рат брзо заврши, не може се никоме објаснити зашто се води.

Већина америчких војних партнера више је заинтересована за симболичну безбедност, него за то да играју значајнију улогу у рату. Владе тих земаља желе да покажу како су оне добри савезници и “вољни“ учесници у мисијама које воде САД, а да се притом излажу врло малим ризицима на бојном пољу.

Панарин очигледно верује да оно што се десило Совјетском Савезу и што може да се деси Руској Федерацији, једнако може да се деси и Сједињеним Државама, уколико се узме да Сједињене Државе и Русија функционишу по упоредивим системима.