U pitanju je jedna tabloidizacija srpskog interneta, zasnovana na već ustaljenoj „strukturi dezinformacije“.

Logika potencijalnih tužbi nije nimalo zanemarljiva. Parničari verovatno nisu toliko naivni da smatraju da će svoja materijalna potraživanja ostvariti preko pravosudnih sistema Republike Srpske i Republike Srbije.

Vreme, s novom ili starom ili nekom ponovo bizarno sklepanom vladom ide pa ide tamo gde je krenulo, a vi ste sve manje zainteresovani, niste čak ni ljuti, stiže nova godina, ne kupujete poklone, nemate para, nije vam ni do čega, a šta biste i slavili?

I dok zapadne vlade većinom ignorišu izveštaj Dika Martija ili pokušavaju da preko njega ćutke pređu, nevladine organizacije u Srbiji ne reaguju. Nijedna. Ljudska prava jesu ugrožena, ratni zločin jeste monstruozan, ali su žrtve očito pogrešne nacionalnosti.

Demontaža sistema odbrane je tako krupno pitanje. Odbrambeni sistem, posebno ovako narušen kao naš, može se demontirati za par godina. U tom periodu se otpušta „višak kadrova“, obično oni borbeniji i sposobniji – logično jer „rata neće biti“.

Da li je u ijednoj evropskoj zemlji zabranjena prodaja Mladićevih statua ili majica sa njegovim likom? Nije. To je prima facie dokaz da prodavci za tezgama na Zelenom vencu postupaju u potpunosti u skladu sa evropskim vrednostima.

Zbog čega u nekim situacijama podršku daje teritorijalnom integritetu a u nekim drugim pravu na samoopredeljenje? Zašto za Republiku Srpsku ne može da važi ono što je važilo za Kosovo i Crnu Goru?

 U svakom slučaju rezultat ove ujdurme i državnog skandala jeste da smo još jednom demonstrirali svoju „servilnost“, neozbiljnost i da smo od dve ponuđene mogućnosti izabrali treću koja je gora od obe- izneverili smo i EU i Kinu, a ponajviše smo izneverili sebe.

Na delu je delovanje oligarhijskih lobija čiji je dogovor o podržavanju kandidata za potpredsednike obesmislio svaki pokušaj da se unutar Demokratske stranke sprovedu neposredni izbori na kojima bi učestvovalo članstvo stranke.

Ponovo nam se dešava obrazac viđen u avgustu. Najpre Vuk Jeremić i srpska diplomatija nešto logično i dobro urade. Onda se digne „evroatlantska kuka i motika“. Na kraju, Tadić dođe do „realističkog“ zaključka da je bolje slediti interese naših „prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela.