Spremnost Vašingtona da okonča makroekonomsku neravnotežu zavisi od njegove spremnosti da stvarno prihvati jedan pluralistički svet - svet u kome centri moći u Evropi, Kini, Japanu, Latinskoj Americi, Bliskom istoku. Ali do toga neće doći sve dok se Amerika ne odrekne svoje imperijalne misije.

Istina je da bi obe države mogle da uče jedna od druge. Teksasu još uvek nedostaju veliki kalifornijski univerziteti, a zaostaje i u kulturnoj sferi. Kalifornija bi mogla da usvoji ne samo teksašku minimalnu državu, već takođe i manje jednostran pristup politici i srdačniji odnos prema Meksiku.

Bilo kakav delotvoran sporazum mora da pomogne ugroženim zemljama, posebno najsiromašnijima, da se prilagode klimatskim promenama, kojima su najmanje doprineli, a najviše su pogođeni. Ta podrška mora da bude dodatna, a ne „prepakovana“ humanitarna pomoć.

Budućnost je neizvesna - najverovatnije će oni na vlasti obuzdati narodnu eksploziju. No, to više neće biti isti režim, nego samo još jedna korumpirana autoritarna vlast. Važno je imati na umu da smo svedoci velikog emancipatorskog događaja.

Dokument "Ilegala u džihadu je legitimna obaveza" nema autora niti datum izdavanja, ali čitanje njegovih 30 stranica na arapskom jeziku otkriva opsesiju džihadista da se infiltriraju u zapadno društvo ne izazivajući nikakvu sumnju.

Nova Putinova Rusija, nakon satelitske Jeljcinove je još odlučnija u podržavanju formiranja „kvazi-država“ na Kavkazu, a da li će ove državice i stvarno postati nezavisne pod ruskim patronatom zavisi prevashodno od one druge strane.

Da li je moguće da SAD stvarno misle da je neko u stanju da pokrade 6.500.000 glasova,  a da ljuti protivnik nije u stanju da ukaže dokazima na krađu takvog obima? Ono u čemu SAD greše, jeste procena da bi histerijom oko izborne krađe mogli da omekšaju stav Rusije. Zato je i došlo do susreta Medvedev-Ahmedinedžad.

Teško je videti šta se još može saznati o ovoj velikoj, glupoj i neodgovornoj grešci. Međutim, postoji jedan drugi rat koji zahteva da bude istražen. Kada bi ovaj kabinet, ili ova opozicija bili ozbiljni prema istragama o ratovima, onda bi odmah došlo do istrage o onom iračkom sinu – ratu u Avganistanu.

Politička slabost opozicionog pokreta i konzervativizam opozicionih vođa koji su i sami pripadnici islamističke elite, ukazuju da ishod neće biti politička revolucija kakva je potrebna za neke dalekosežnije promene u Iranu.

Istorijski, strategija borbe estonskog nacionalnog identiteta se svodila na odbranu od germanizacije, švedizacije i rusifikacije kako bi se sačuvao etnički karakter jezika i kulture ove specifične etnolingvističke nacije u Evropi.