Када је у питању Нови Сад, ЛСВ не задовољава наше, али и интересовање међународне заједнице, којој је упућен апел који, несумњиво, представља “интернационализацију” чим се тражи уплитање страног фактора у простор одлучивања носиоца суверенитета у Републици Србији.

Свако ко је наручивао такси, зна да га из централе прво преслишају о томе где би он то да иде. Не питају они дивана ради, већ да виде да ли им се свиђа оно што имате да кажете. „Од Славије до Калемегдана? Жао нам је, нема слободних возила, назовите касније“, саопштиће вам.

Нема теоретске, ни практичне шансе да „Фиат“, који тражи вишебилионску помоћ од италијанске владе, инвестира у производњу новог модела у Србији стотине милиона евра, док његови погони у Италији, због пада продаје, сада шаљу раднике на принудне одморе, а потом ће их отпуштати.

 Сада се налазим под ударима највеће војне силе, а мој мали афрички син Обама жели да ме убије, да нашој земљи одузме слободу, да одузме наше бесплатне станове, бесплатно лечење, бесплатно образовање,  и замени их са пљачком у aАмеричком стилу званом „капитализам“

Главна Ивицина шанса за избављење из мишоловке у којој је само себе утерао јесте евентуални фронтални сукоб између Николића и Вучића, или, пак, буран развод између Тадића и Ђиласа.

Уз сталне изјаве Обаме, Клинтонове, Меркелове, Саркозија и Камерона о свету у коме су одговорности подељене, просто је излишно говорити да је основни циљ оснивања БРИК(С)-а, мултиполарни свет, остварен.

Врхунац поштовања демократске процедуре може се видети у његовој јавној понуди Зорану Живковићу да се кандидује за председника странке. Овакво политичко лицитирање је недостојно политичара који се непрестано позива на „светле“ традиције демократских избора.

Европски парламент, чију надлежност над нашим животима многи политички чиниоци већ признају, китећи партијска седишта и ревере сакоа заставама ЕУ, јасно нам је ставио на знање које нам је место у Европи припремљено.

Мала, ружна тајна међународног ангажмана на Балкану јесте да он у многим аспектима није био вођен ни либералним интернационализмом, ни вилсоновским идеализмом, ни принципима Џеферсонове демократије, већ много малигнијом филозофијом - лењинистичким волунтаризмом

Наши стари су нас гњавили својим причама о офанзивама и чекању савезника... Они су се борили или су барем покушавали да се боре. О чему ћемо ми сутра причати својим унуцима? Како нас као бесловесну марву нико није питао ни за шта?