Народ, у потпуности слуђен актуелним дешавањима, гледа у неверици како се врши примопредаја власти, уз пуно међусобних, чак и нескривених смешака и намигивања, па чак и јавних међусобних очијукања у стилу “могли би и заједно да владамо”, уз крајњи закључак “нека, рано је, има времена, следећи пут”!

Садашње опструкције Клуба Бошњака потврђују да је у Српској могуће на све законе и одлуке Народне скупштине РС ставити вето. Зато би било неопходно да се јасно утврди и прецизира шта је то витални национални интерес.

Нисмо ваљда толико луди и бестидни да Косово прогласимо непотребним баластом или теретом кога треба што пре да се отарасимо, да га што пре дамо својим непријатељима, а да бисмо  почели „да живимо пуним плућима и без обавеза“?!

Хашка мерила би налагала да оптужница против оберст Клајна буде дигнута већ сад и да немачка влада буде изложена међународној изолацији, па чак и санкцијама, докле год је оберст Клајн на слободи. То су хашка мерила која подржавају све немачке владе када је реч о суђењу официрима који нису немачки.

Да ли су то само чланови Младе Босне (Срби, Хрвати и Муслимани-састав организације није ни Титова историографија оспоравала) били незадовољни у тој идиличној и савршеној царевини, коју многи данас сматрају претечом Европске уније, и првом правом мултиетничком творевином у Европи? Наравно да не!

Док је извођена „Марсељеза“, београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола „Маракане“ морали да испоручимо Хагу.

Прича указује на дубоки сукоб око именовања вредности, који ће одлучити „коме ће се царству приклонити“ Европа – ускогрудој, ксенофобичној и нетрпељивој „бесконачности ситних разлика“, или широком, шароликом и на културном дијалогу заснованом простору?

Када су кнеза Милоша питали да ли се он слаже са одредбама у законима које попечатељства предлажу, он је одговорио: „Како да не али ставите на крају још један члан. Биће онако како кнез каже“. Е, тако ће изледа бити и са изборима, уз још једно „преслушавање траке“ шта кажу они из Берлина и Вашингтона.

Због чега је многим српским медијима занимљивија евентуална нескромност српских владика, него евентуално непоштење српских политичара, вероватно је најважнија дилема "крхке српске демократије", како хаотичном стању у држави већ предуго тепамо.

Основни проблем је у томе да је она изгубила поверење свог бирачког језгра које припада остацима средње класе и који и даље у себи носе осећање и убеђење да су преварени и издани управо од Демократске странке и начина на који је она спроводила власт кршећи основне демократке принципе.