Када су кнеза Милоша питали да ли се он слаже са одредбама у законима које попечатељства предлажу, он је одговорио: „Како да не али ставите на крају још један члан. Биће онако како кнез каже“. Е, тако ће изледа бити и са изборима, уз још једно „преслушавање траке“ шта кажу они из Берлина и Вашингтона.

Хашка мерила би налагала да оптужница против оберст Клајна буде дигнута већ сад и да немачка влада буде изложена међународној изолацији, па чак и санкцијама, докле год је оберст Клајн на слободи. То су хашка мерила која подржавају све немачке владе када је реч о суђењу официрима који нису немачки.

Основни проблем је у томе да је она изгубила поверење свог бирачког језгра које припада остацима средње класе и који и даље у себи носе осећање и убеђење да су преварени и издани управо од Демократске странке и начина на који је она спроводила власт кршећи основне демократке принципе.

Док је извођена „Марсељеза“, београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола „Маракане“ морали да испоручимо Хагу.

После ових речи, ја питам министра, да ли све ово изречено у вези неопходности избора престаје да важи, у случају када је он постављен за министра? Не видим да се више бавио питањем избора од када је постављен за министра! Да ли су његова деца сада добила „времена“?

Прича указује на дубоки сукоб око именовања вредности, који ће одлучити „коме ће се царству приклонити“ Европа – ускогрудој, ксенофобичној и нетрпељивој „бесконачности ситних разлика“, или широком, шароликом и на културном дијалогу заснованом простору?

Она друга, незбланута раја се пита много тога. Зашто је ухапшено око 500 лица, а у притвору задржано скоро десет пута мање? Кога је то полиција хапсила, кад их је толико пуштено на слободу? Или, ако су „прави“ хапшени, зашто нису задржани у притвору? Ко ту не ради добро свој посао: полиција, судови, тужилаштво?

Због чега је многим српским медијима занимљивија евентуална нескромност српских владика, него евентуално непоштење српских политичара, вероватно је најважнија дилема "крхке српске демократије", како хаотичном стању у држави већ предуго тепамо.

Николић је, такође, један од кандидата за губитника и у наредном годишњем прегледу – другачији исход је могућ, али не и много вероватан. По количини претрпљених удараца и неуспеха, Ђилас јесте шампион међу губитницима у 2013. али Николић је, из кога год угла гледано, пр(а)во „разочарање године“. 

Не, то никако не можемо дозволити, да наша злата падну у депресију. Нема пара? Ма, не може да нема! "Да бих испунила жеље свог сина мораћу да узмем кредит", исповеда се једна мама, чије дете, бар док мајка успева да жонглира ратама и отплатама, може да се нада каквој-таквој психичкој стабилности.