Србија ће морати да направи веома једноставан избор између камена темељца и камена око врата. Чињеница да овај избор представља неразрешену дилему у српској јавности само је доказ колико је ситуација у земљи политички сложена

Најзад је одлуком Европског савета показано да се Србија и даље сматра непоузданим партнером и паријом који мора бити под посебном паском и сталним старатељством. Али је оваквим ставом европских званичника створена јединствена прилика да се коначно крене у разградњу косовског мита.

Разумели смо поруку коју су нам упутили наредбодавци и извршиоци Ранковог убиства – да се више не окупљамо, јер ће нам се десити исто што и њему. Они нису разумели нашу поруку, јер смо се ипак окупили.

Уступци Србије у Бриселском споразуму могу се различито оцењивати (од компромиса до капитулације), али једно је неспорно: Србија је, иако са задоцњењем, између Косова и ЕУ, изабрала ЕУ.

Нити су се САД у међувремену извиниле за погибију десет варваринских цивила. Нити су организовале комеморацију варваринским жртвама. Нити су судиле генералу који је наредио да се на градску славу, Дан Свете тројице, ракетира непосредна близина цркве у Варварину. 

Да ствар буде гора, држава фантастично добро подржава повериоце; било да су то банке, јавна предузећа, или пак она сама, без иоле обзира да ли су дугови грађана последица зеленашења тих истих поверилаца, или просто недисциплине грађана. Организовани су читави тимови утеривача дугова, које финије називамо извршитељима.

Циљ наравно није ни био да се бесплатни вредносни папири поделе, јер обећања су стизала у време када су „гласови грађана“ вредели сувог злата и значили фотељу у државном апарату, односно прилику да се „брци добро омасте“.

Део Србије – Косово и Метохија - је окупиран, а други, већи део је у полувазалном положају. То је та стварност. Стварност је, такође, разуме се да агресија НАТО пакта, нити је могла, нити је решила било какав проблем на Балкану. Четрнаест година после, Балкан је једнако нестабилан.

"Сексуалне мањине" ових дана оптужују градоначелника Ђиласа да мисли исто што и просечан Београђанин. Не хулиган, не хомофоб, већ обичан, типичан становник српске престонице, који никада није наудио неком хомосексуалцу, нити би то урадио, али би ипак волео да му ћерка у кућу доведе дечка, а син девојку – не обрнуто.

СФРЈ одавно не постоји, док су се државе које су је наследиле утркивале која ће пре одбацити тековине партизанске победе и комунизма. У слепилу антикомунистичке хистерије намерно или случајно није се размишљало да ће једног дана доћи на ред и преиспитивање међународних уговора које је потписала бивша држава.