Док је извођена „Марсељеза“, београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола „Маракане“ морали да испоручимо Хагу.

После годину и по дана њихове власти у Србији се живи још горе и никакво решење за економски и социјални опоравак није нам понуђено. Актуелни режим влада искључиво медијима, тајним службама и лажним обећањима, и тако намерава да опстане на власти.

Прича указује на дубоки сукоб око именовања вредности, који ће одлучити „коме ће се царству приклонити“ Европа – ускогрудој, ксенофобичној и нетрпељивој „бесконачности ситних разлика“, или широком, шароликом и на културном дијалогу заснованом простору?

О цензури и аутоцензури у традиционалним медијима не треба пуно трошити речи. Данас је неслобода медија далеко израженија него у Милошевићево време јер нема опозиционих гласила који су тада жестоко критиковали режим, попут Наше Борбе, Демократије, Српске речи, Погледа, Б92, НТВ СТБ или Радио Индекса.

Због чега је многим српским медијима занимљивија евентуална нескромност српских владика, него евентуално непоштење српских политичара, вероватно је најважнија дилема "крхке српске демократије", како хаотичном стању у држави већ предуго тепамо.

Време је да православни србски националисти, који смисао свог постојања и борбе виде у истинољубивом и једнодушном служењу Богу и својим ближњима, развију стег светосавске саборности, са крилатицом: „Да се обожимо, сложимо и умножимо“!

Не, то никако не можемо дозволити, да наша злата падну у депресију. Нема пара? Ма, не може да нема! "Да бих испунила жеље свог сина мораћу да узмем кредит", исповеда се једна мама, чије дете, бар док мајка успева да жонглира ратама и отплатама, може да се нада каквој-таквој психичкој стабилности.

Полазећи од претпоставке да је професор Колаковски био озбиљан човек, зашто је бирао тридесет „великих“ филозофа, ако не постоје довољно добри критеријуми за тај избор. Шта је хтео да нам каже реченицом да се „неко рађа као Кант, али и не мора да се роди“.

Можда из даљине, и на први поглед, неко може да помисли да се овде ради о некаквој робинхудовској мисији, борби за правду, али изгледа да је ипак само реч о жељи да се бесплатно прибави нешто што је неко други направио. И тешко да ће шири део јавности прихватити ту врсту аргументације.