Polazeći od pretpostavke da je profesor Kolakovski bio ozbiljan čovek, zašto je birao trideset „velikih“ filozofa, ako ne postoje dovoljno dobri kriterijumi za taj izbor. Šta je hteo da nam kaže rečenicom da se „neko rađa kao Kant, ali i ne mora da se rodi“.

Lično mi nikada nije bilo teže od 2000. godine. Ne zbog obima posla, daleko od toga, već zbog celokupne grozne atmosfere u političkom životu i društvu. Loše se osećate ukoliko vidite problem, znate i želite da ga rešite, ali nemate podršku partnera.

Predstavnici državnih organa RS zajedničkom izjavom upozoravaju da je krajnje vreme da se prekine s pravnim nasiljem koje nad RS provode tzv. visoki predstavnici, za koje je rečeno da su već dugo „izvor problema, a ne rješenja u BiH“.

Bora je bio diplomata vrhunskog dometa. Mogao je to biti, pre svega, zato što je, kao pravnik i analitičar, dobro proznavao suštinu drštvenih i političkih procesa, zato što je poznavao ciljeve i mogućnosti kako svoje zemlje tako i zemlje sluižbovanja i što je bio u stanju da realno sagleda mogućnosti za saradnju.

Teofil Pančić primećuje kako je sve to proisteklo iz identičnog miljea: splitski gradonačelnik i njegovi beogradski pandani za Pančića su proizvodi "specijalnog vaspitanja" koje je karakteristično za ovo podneblje (a koje sprovodi, između ostalih, i ovaj sajt, odnosno mi NSP mislioci).

Narod, u potpunosti sluđen aktuelnim dešavanjima, gleda u neverici kako se vrši primopredaja vlasti, uz puno međusobnih, čak i neskrivenih smešaka i namigivanja, pa čak i javnih međusobnih očijukanja u stilu “mogli bi i zajedno da vladamo”, uz krajnji zaključak “neka, rano je, ima vremena, sledeći put”!

Ne radi se samo o ponovnom uvođenju spiskova klerofašista i "opasnih desničara", kako mediji i NVO imenuju konzervativce i patrijarhalni deo Srbije, već o najavama neprecizno sročenih mera hapšenja, novih "sablji", gvozdenih metli i "golih otoka" za političke neistomišljenike.

Nismo valjda toliko ludi i bestidni da Kosovo proglasimo nepotrebnim balastom ili teretom koga treba što pre da se otarasimo, da ga što pre damo svojim neprijateljima, a da bismo  počeli „da živimo punim plućima i bez obaveza“?!

Najpre, čudno je da MUP tu svoju uspešnu akciju pronalaženja ovih rekvizita nije dokumentovao nijednim snimkom. Za njih je bio uskraćen čak i svevideći i sveznajući B92, pa i naš javni servis, odnosno pravo da ne znamo ništa.

Da li su to samo članovi Mlade Bosne (Srbi, Hrvati i Muslimani-sastav organizacije nije ni Titova istoriografija osporavala) bili nezadovoljni u toj idiličnoj i savršenoj carevini, koju mnogi danas smatraju pretečom Evropske unije, i prvom pravom multietničkom tvorevinom u Evropi? Naravno da ne!