Да су паметни, они који планирају да 31. августа у српској скупштини гласају за предложени Закон о информисању, замислили би се над судбином Валаса Соузе. И судбином свих који су поверовали да их контрола над медијима штити од сваке одговорности. Можда би тако схватили где су погрешили.

Мислим да поводом овог чланка треба поставити још два питања – прво, актуелно питање, коме се заправо Дачић обраћа и зашто му је потребан један овакав текст и друго, шта нам садржај чланка казује о политичкој елити чији је Дачић истакнути представник?

Трговина утицајем је, на пример, ако тренер неког спортског клуба изабере у први тим играча који то није заслужио, и тиме обезбеди да се тај играч боље прода, а самим тим и већу зараду за менаџера, спортски клуб и/или самог играча.

За инжењера не би требало да постоји немогуће, маштовитост и прилагодљивост су нека од врлина и лепота тог занимања, и један од разлога због којих њихова дела изазивају дивљење. Све је могуће направити, само ако постоји политичка воља, јер су политичари наручиоци посла.

Неко ће да помисли како је ипак изводљиво безбрижно и са лакоћом балансирати на свим стубовима, међутим, запитајмо се колико је могуће узети руске паре и хрлити у НАТО, или, исто то али мало другачије, ослањати се на подршку САД (НАТО), а допуштати да са руским капиталом улази и руски утицај у Србију.

Најзад је одлуком Европског савета показано да се Србија и даље сматра непоузданим партнером и паријом који мора бити под посебном паском и сталним старатељством. Али је оваквим ставом европских званичника створена јединствена прилика да се коначно крене у разградњу косовског мита.

"Стубови" садашње власти би могли да буду први из чијег капитала ће се враћати садашњи и будући дугови – било под чврстим државним надзором, било конфискацијом, национализацијом, или ликвидацијом. То су и “тајкуни”, министри и прваци странака на власти.

Уступци Србије у Бриселском споразуму могу се различито оцењивати (од компромиса до капитулације), али једно је неспорно: Србија је, иако са задоцњењем, између Косова и ЕУ, изабрала ЕУ.

„Борба“ као да на тренутке заборавља да пише о „поповима-лоповима“, једном од главних разлога „затуцаности и сељаклука“ презреног „нашег човека“ и заиста верује да се Црква „либерализовала“ према онима који се спремају да пропарадирају Београдом.

Да ствар буде гора, држава фантастично добро подржава повериоце; било да су то банке, јавна предузећа, или пак она сама, без иоле обзира да ли су дугови грађана последица зеленашења тих истих поверилаца, или просто недисциплине грађана. Организовани су читави тимови утеривача дугова, које финије називамо извршитељима.