Полазећи од претпоставке да је професор Колаковски био озбиљан човек, зашто је бирао тридесет „великих“ филозофа, ако не постоје довољно добри критеријуми за тај избор. Шта је хтео да нам каже реченицом да се „неко рађа као Кант, али и не мора да се роди“.

Лично ми никада није било теже од 2000. године. Не због обима посла, далеко од тога, већ због целокупне грозне атмосфере у политичком животу и друштву. Лоше се осећате уколико видите проблем, знате и желите да га решите, али немате подршку партнера.

Представници државних органа РС заједничком изјавом упозоравају да је крајње време да се прекине с правним насиљем које над РС проводе тзв. високи представници, за које је речено да су већ дуго „извор проблема, а не рјешења у БиХ“.

Бора је био дипломата врхунског домета. Могао је то бити, пре свега, зато што је, као правник и аналитичар, добро прознавао суштину дрштвених и политичких процеса, зато што је познавао циљеве и могућности како своје земље тако и земље слуижбовања и што је био у стању да реално сагледа могућности за сарадњу.

Теофил Панчић примећује како је све то проистекло из идентичног миљеа: сплитски градоначелник и његови београдски пандани за Панчића су производи "специјалног васпитања" које је карактеристично за ово поднебље (а које спроводи, између осталих, и овај сајт, односно ми НСП мислиоци).

Народ, у потпуности слуђен актуелним дешавањима, гледа у неверици како се врши примопредаја власти, уз пуно међусобних, чак и нескривених смешака и намигивања, па чак и јавних међусобних очијукања у стилу “могли би и заједно да владамо”, уз крајњи закључак “нека, рано је, има времена, следећи пут”!

Не ради се само о поновном увођењу спискова клерофашиста и "опасних десничара", како медији и НВО именују конзервативце и патријархални део Србије, већ о најавама непрецизно срочених мера хапшења, нових "сабљи", гвоздених метли и "голих отока" за политичке неистомишљенике.

Нисмо ваљда толико луди и бестидни да Косово прогласимо непотребним баластом или теретом кога треба што пре да се отарасимо, да га што пре дамо својим непријатељима, а да бисмо  почели „да живимо пуним плућима и без обавеза“?!

Најпре, чудно је да МУП ту своју успешну акцију проналажења ових реквизита није документовао ниједним снимком. За њих је био ускраћен чак и свевидећи и свезнајући Б92, па и наш јавни сервис, односно право да не знамо ништа.

Да ли су то само чланови Младе Босне (Срби, Хрвати и Муслимани-састав организације није ни Титова историографија оспоравала) били незадовољни у тој идиличној и савршеној царевини, коју многи данас сматрају претечом Европске уније, и првом правом мултиетничком творевином у Европи? Наравно да не!