Вијеће стараца, познато као Српска академија наука и умјетности (САНУ), мозак је савремене Србије. Кројачи србијанске политичке збиље. Оци ратова. Инспиратори етничких чишћења и бројних злочина. Сањачи о Великој Србији са опаким перима у руци.

Швајцарска је интересантна због либералних прописа који су допринели да се развије „самоубилачки туризам“. Асистирано самоубиство дозвољено је у Швајцарској од 1941. године, уколико то уради особа која није лекар и која нема никаквог интереса од смрти те особе.

Није ово сукоб две личности, него судар концепција о томе где ће Србија, као безбедна земља, бити 2015, 2020. Грађани Србије морају знати како се паре троше. Ово је сукоб концепције Генералштаба и недостатка било какве концепције Министарства одбране.

О изборима и последицама Путинове победе за Русију, свет и Србију разговарали смо са историчаром и политичким аналитичаром др Срђом Трифковићем, социологом др Јовом Бакићем и политичким аналитичаром Ђорђем Вукадиновићем.

Мора се поставити најједноставније питање постојећој власти шта је у ових пола године њеног постојања успела да уради? Одговор гласи да није успела да уради ништа осим штете која је нанета Србији легализовањем Еулекса и усвајањем предлога неуставног Статута Војводине.

Хашка мерила би налагала да оптужница против оберст Клајна буде дигнута већ сад и да немачка влада буде изложена међународној изолацији, па чак и санкцијама, докле год је оберст Клајн на слободи. То су хашка мерила која подржавају све немачке владе када је реч о суђењу официрима који нису немачки.

Бора је био дипломата врхунског домета. Могао је то бити, пре свега, зато што је, као правник и аналитичар, добро прознавао суштину дрштвених и политичких процеса, зато што је познавао циљеве и могућности како своје земље тако и земље слуижбовања и што је био у стању да реално сагледа могућности за сарадњу.

Док је извођена „Марсељеза“, београдска публика звиждала је Кушнеру, Шираку, Саркозију, Левију... а не Анрију, Ањелки и Риберију. Ко то не разуме, вероватно мисли и да бисмо сада Николу Жигића и пола „Маракане“ морали да испоручимо Хагу.

Народ, у потпуности слуђен актуелним дешавањима, гледа у неверици како се врши примопредаја власти, уз пуно међусобних, чак и нескривених смешака и намигивања, па чак и јавних међусобних очијукања у стилу “могли би и заједно да владамо”, уз крајњи закључак “нека, рано је, има времена, следећи пут”!

Прича указује на дубоки сукоб око именовања вредности, који ће одлучити „коме ће се царству приклонити“ Европа – ускогрудој, ксенофобичној и нетрпељивој „бесконачности ситних разлика“, или широком, шароликом и на културном дијалогу заснованом простору?