Циљ наравно није ни био да се бесплатни вредносни папири поделе, јер обећања су стизала у време када су „гласови грађана“ вредели сувог злата и значили фотељу у државном апарату, односно прилику да се „брци добро омасте“.

Зато је драга браћо и сестре, за нас, Србе са Косова и Метохије, посебно важно што сте нас у Београду у оволиком броју дочекали Ви. Хвала вам што нам својим доласком показујете, да ако су нас заборавили и прецртали Вучић, Дачић и Томислав Николић, да нас није заборавио српски народ.

"Сексуалне мањине" ових дана оптужују градоначелника Ђиласа да мисли исто што и просечан Београђанин. Не хулиган, не хомофоб, већ обичан, типичан становник српске престонице, који никада није наудио неком хомосексуалцу, нити би то урадио, али би ипак волео да му ћерка у кућу доведе дечка, а син девојку – не обрнуто.

После Тадића и демократа, под маском некакве „националне“ и „проруске“ опције долази још радикалнија прозападна опција у лику Николића и Вучића, која ту радикалну прозападну политику обавља под маском „српског патриотизма“ и „русофилије“.

Милијарду евра ће владајућа групација добити продајом Телекома Немцима и још милијарду ће добити од Руса. Те две милијарде ће, а не укидање виза, бити главни адут на предстојећим изборима за владајућу групацију. Избори ће буквално појести обе милијарде, а да никаквих структурних помака неће бити.

Наспрам свеукупног отпора, окупатори примењују оштру репресију: намеће се ванредно стање, врши се изгон отпораша ка неокупираном делу Немачке, конфискују се новац и добра, примењује се цензура штампе, раде војни судови.

Нехумано је даље их препуштати њиховој судбини, која се никада неће поклопити са судбином Џулије Робертс у "Згодној жени". Али, још је нехуманије законски поставити проституцију као сасвим природно и друштвено оправдано занимање.

Нисмо се борили за нове Берије који се једнако лако уновче и на Истоку, и на Западу! Нисмо се борили за нова требовања кавијара и шампањца  за посланике и страначке апаратчике. Нисмо се борили за бувљак-продају читаве Србије!

Завршио се Сабор, а тиме и њихово кафанско менаџерисање. Предвођени економским експертом, у глуво доба, да не пуца брука, спаковали су педесетак непродатих јагњића и вратили се у Београд. Ни цванцик нису зарадили. Но, нико није смео ни да шушнe.

И овај режим је показао да неће презати од унижавања и уништавања једне много важније институције- заправо једине преостале српске кредибилне институције – Српске православне цркве. Када се СПЦ успротивила Бриселском споразуму, на светлост дана су извучене оптужбе против једног владике.