Угледни британски лист испољава забринутост. Јер, ,,поновно стварање Совјетског Савеза’’ може да стави крст на геополитичке планове запада да дефинитивно укључи Русију и бивше совјетске републике у ареал своје цивилизације.

Које год да сте вере и имена, покажите да не постоји ни десно, ни лево, ни црно, ни бело, него само ситост или глад, здравље или болест, обест или жртва, безобзирност или солидарност, страх, или слобода.  

Пристојност коментара, наравно, никако није смела ићи науштрб отворености; и ту смо ископирали оно што је, верујем, заштитни знак НСПМ-а – да цвета што више коментаторских цветова. Посебно су нам биле драге посете неистомишљеника, било с које стране да су долазили.

Главни добитник је Меркел, са поново охрабреном Немачком коју она предводи. Да, Немци ће гунђати услед финансијског оптерећења због својих расипничких сродника тамо на југу, али – уз већу финансијску одговорност следи и већа моћ.

Први значајнији облици политичке дезоријентисаности у ЈНА почели су да се испољавају након смрти Јосипа Броза Тита. ТВ репортажа о посети генерала Николе Љубичића председнику Титу у љубљанском медицинском центру, након погоршања његовог здравственог стања обишла је свет.

Када се оцењује данашњица, онда се закључује како, за разлику од некад „нема достојанства“ – иако данас ниједно дете не мора да слуша приче из председниковог детињства и пева песмице о њему, „нема слободе“ – мада нико због испричаног вица не завршава на принудном летовању. 

Фашизам и комунизам, два велика покрета настала из I светског рата, и који ће две деценије касније изазвати и II светски рат, једва да су имали корена у шпанском друштву у току година Републике, и нису достигли стварну и битну улогу све док није отпочео Грађански рат.

Илустроваћу то са два „судбинска“ датума за њену будућност према тврђењу наше политичке елите: 16. април и 28. јуни. Наиме, ове године ће тих дана ковачи наше европске судбине у Бриселу у лику Европске комисије одлучивати о испуњености услова који су Србији постављени.

„Oчајника на рубу памети“ je боље описао Крлежа у својим Глембајевима када његов „јунак“ каже да би још човеком могао бити када би му само неко пружио руку. Верујем да би г. Марић, када би му неко пружио руку, пружио руку Зорану Булатовићу и његовим колегама да поново постану запосленици и власници својих живота.

Рат је у ствари започео тако што су федералне трупе запоселе „пограничне државе“, извршиле поморску блокаду свих јужњачких лука и кренуле у офанзиву на Југ. Током прве две године рата, 1861-62, ниједна страна није успела да стекне већу надмоћ.