Руска Федерација се жестоко противи свакој војној интервенцији и преко свих дипломатских канала покушава да утиче на смиривање ситуације и борби у Сирији. Русија се за разлику од Запада не залаже за рушење Башара са власти.

Стављање привреде под власт државе, главни рецепт којим се западне земље боре против економске кризе која добија размере катастрофе, имао би у Србији трагичне последице. Политичка Србија, и “европска” и “народњачка”, државу схвата као средство за финансирање партија и брзо богаћење појединаца.

Јасно је да Америка и Европа не очекују од Србије да призна независно Косово, али очекују да на граници са Косовом успостави царину, као и да делове својих граница препусти Косову. Када испуни све те услове, неће бити нимало битно да ли ће Београд формално прихватити независност Приштине, или неће.

У упорном ишчекивању да ће нам „Ђура опростити што нас је тукао“, не смемо и нисмо у стању да реагујемо чак ни на отворене геноцидне Кларкове позиве. А Кларк није макар ко.

Функционери ЛДП-а су овом приликом јасно показали да су само доследно дисциплиновани партијски чиновници којима је интерес одржања тешком муком створене владајуће коалиције врховни принцип у прагматично схваћеној реалној политичкој ситуацији.

Сувишно је коментарисати неуспеле покушаје амбасадора Кирбија да оправда улогу његове земље и осталих чланица НАТО у вези са „отимањем КиМ“, на једној и проналажење аргумената за осуде онога шта се дешавало на Криму. Одкуда му толика смелост  да изјави: „Понављам, питање Косова смо решавали у УН“.

Није незамисливо конструисати механизам по коме би скупштина само покретала питање поверења председнику, а грађани донели коначну одлуку на референдуму.

За очекивати је да је Грчка само почетак, и да ће се, пре или касније, по домино- ефекту, исто догодити у Италији, Шпанији- и ко зна у колико још чланица ЕУ, јер је ситуација идентична, само мало мање драматична.

Крунски аргумент наших антипарламентараца је да се у „Скупштини посланици само свађају“. Али да није било „свађа“ и упорног „ратног хушкања“ Черчила у британском парламенту, Хитлер би можда несметано покорио свет.

Занимљиво је и то што председник Атлантског савета, Владан Живуловић, чак сматра да је руски предлог “дестабилизујући”, што такође може да буде тачно – али питање је за кога: за Европу или за НАТО-ОТАН?