Данашње стање је специфично и кораци који ће се предузимати морају бити у складу са тиме, а то искључује сваку врсту оружане или војне акције. Међутим, суштина проблема остаје иста. Изнад свега, неопходно је да оживимо дух оних времена. 

Ујутру, 12. маја сам се учланила у странку. Од тада, па више никад, нисам била консултована о политици странке, одлукама о уласку у коалицију, нисам учествовала у преговорима за Београд, нико ме није звао, нико ништа није питао.

По министру, изгледа, не може се бити толерантан и бити конзервативан, односно изражавати недопадање у вези геј параде. Да бисте били "истински толерантни", по министру, ви морате да прихватите хомосексуалност, ви морате да пристанете на изједначавање хомосексуалности и хетеросексуалности.

Ми смо за њега народ убица и терориста. То је Гузенбауер већ свима објаснио и он нема шта тамо више по белом свету да објашњава. Он је тај део промоције Србије обавио потпуно волонтерски и бесплатно! Али сада за овај део промоције такве Србије у самој Србији, е то не може бесплатно, то ипак морамо ми да платимо!

Због тога што ова власт упорно говори да Србији у овом тренутку избори нису потребни. А кад оваква власт са упорношћу нешто тврди, можемо бити сигурни да ствари стоје потпуно супротно. Због тога што живот не може да чека.

Ових дана историја се понавља. Скупштином Београда поново руководи Зоран Алимпић, који поново одуговлачи са заказивањем седнице, и у свом маниру говори да ,,има времена'' до крајњег рока. Таква немогућност формирања седнице један је од аргумената који се користи да би се показала неспособност градске власти. 

Тај другачији приступ није се заснивао на више новца, увођењи компјутера, поповању о толеранцији, различитости и осталим грађанским врлинама, нити на прилагођавању градива интересовањима сморене деце, већ на простом повратку на "старо", тј. на ред, дисциплину и мукотрпан рад.

Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације Краљевске Војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.

Због чега београдски ученици нису смели да "допусте себи" да изађу из тих аутобуса и разбију групу која се скупила како би им наудила?! Зашто се претпоставља да су наши гимназијалци рационално донели одлуку да послушају професоре и избегну ескалацију конфликта – а шта ако је пресудио страх?!

Добро је што Град Београд уплаћује уметничким удружењима средства за ПИО, али није добро што то са закашњењем ради. Због тога слободни уметници на појединим општинама не могу да овере здравствене књижице.