Србија никада неће остати без Косова осим ако сама Србија не призна ову НАТО творевину. Верујем да у Народној скупштини Србије никада неће бити већине за такву одлуку.

Синдикалне вође су биле стално на челу притисака на колебљиве народне посланике да оборе владу и изазову изборе који би могли да окончају Папандреуову политичку каријеру. После његове непромишљене најаве референдума и догађаја који су уследили, можда ће и постићи то што желе.

Уопште не кажем да се не смеју износити идеје, па и идеја о подели, коју, видим, заступа и Јевгениј Примаков, али се оне не могу уводити на мала врата, поготово не од странака које јавно заступају став о целовитости Србије и које арбитрирају о томе ко је наводно искрен, а ко није у одбрани Косова.

Можда Папандреу покушава да изнуди још уступака од Француске и Немачке. У том случају могао би да се врати у Атину и каже да је погодио још бољу понуду. Али није изгледно да су Француска и Немачка расположене за ценкање са изнуђивачем.

Тиме што су САД и поједине чланице ЕУ признале Косово није добијено ништа осим новог "северног Кипра". У овом случају много тога грађено је на политичком живом песку и, правно гледано, независно Косово је мртворођенче.

Присталице различитих модалитета ове стратешке опције на француској политичкој сцени су лидери левице, центриста Франсоа Бајру и издвојена фракција владајуће УМП на челу са Домеником Де Вилпеном, који је формирао и нову странку чији је лидер Покрет за републику.

Потпуно је необјашњива сама помисао да би нека земља могла да се подвргне самоизолацији. То се још никада у историји света није догодило. Реч је о најгорем виду пропаганде, каже у интервјуу „Политици” Војислав Коштуница.

И управо је у томе била - и нажалост остала - кључна грешка западне и домаће либералне елите. Ђинђић, са свим својим добрим и лошим особинама, није дошао на власт у једном стабилном демократском поретку, са јаким демократским установама и овешталим демократским правилима игре који би подстицали његове врлине и исправљали његове мане.