Сећамо се Александра Вучића, генсека СРС, демагога, дрског букача, Шешељевог апологете, министра који је добио, практично бесплатно, у власништво, огроман намештен стан док су овде падале бомбе. Сећамо се овог човека који је бахато одбијао да плаћа рачуне Телекому Србије за 15 месеци, вајкајући се малом посланичком платом.

У Србији су напокон схватили да смрт уништава све осим истине. И да је истина то с чим морамо да се суочимо, а не инсценирани и унапред наложени злочини и кривице. Званична Србија имаће прилику да коначно установи постоји ли нешто преко чега она не може прећи.

Шта је преостало од оног европског плана за остварење уједињене Европе једнаких партнера – са спаљеним торзом Грчке на репу, лешом Ирске на челу, и сиротом старом спепељеном Португалијом у средини? А на крми увек стоји насмешена Немачка.

Иако су 44 човека изручена трибуналу, иако више немамо ниједан заостали захтев да се доставе документа трибуналу, све ће то пасти у воду ако Младић не буде изручен. Можемо сви да одемо у Хаг уместо Младића, Холанђани ће инсистирати на њему.

Теофил Панчић примећује како је све то проистекло из идентичног миљеа: сплитски градоначелник и његови београдски пандани за Панчића су производи "специјалног васпитања" које је карактеристично за ово поднебље (а које спроводи, између осталих, и овај сајт, односно ми НСП мислиоци).

Диплома са Јејла и искуство у Мекинзију сами по себи нису довољна квалификација. Не знамо за објављене научне радове, програм је за сада дат у тезама и садржи само општа, углавном неолиберална места. Радно искуство није прецизирано.

Не ради се само о поновном увођењу спискова клерофашиста и "опасних десничара", како медији и НВО именују конзервативце и патријархални део Србије, већ о најавама непрецизно срочених мера хапшења, нових "сабљи", гвоздених метли и "голих отока" за политичке неистомишљенике.

Економска сумрачност се као тамни облак полако распростире широм Европе. Неке од најјачих економија Европе тек сада почињу да се помало успоравају. Друге су већ захваћене великим економским боловима.

Прави је тренутак да се изгласа неповерење Влади Србије. Тако би се она у последњем часу спречила да призна мисију Еулекс, а тако и да призна независност Косова.

Нећемо да рушимо владу без јасне визије у име политике са несумњиво погрешном визијом. Нећемо да уместо Мирка Цветковића, неспособног да понуди нове идеје, враћамо у политику Коштуницу, који после тромесечног спавања, поново хоће по старом.