Ових дана историја се понавља. Скупштином Београда поново руководи Зоран Алимпић, који поново одуговлачи са заказивањем седнице, и у свом маниру говори да ,,има времена'' до крајњег рока. Таква немогућност формирања седнице један је од аргумената који се користи да би се показала неспособност градске власти. 

У сукобу непоколебљивост власти у Србији у одбрани хрватских интереса и непоколебљивости српских ратних и војних инвалида у одбрани српских интереса, победили су борци и инвалиди. Наиме, власт у Србији одустала је од постављања „обележија“.

Треба истаћи да нису сви народи са истим одушевљењем стали у одбрану окупиране Југославије. Неки нису имали симпатија за југословенску идеју и заједништво. Они су после капитулације Краљевске Војске и окупације земље искористили прилику за остварење својих националистичких тежњи.

Друго, до отказивања „посете“ Хрвата је дошло јер наводно полиција није сигурна да ли им може гарантовати безбедност?! У овој земљи полиција годинама уназад не може да гарантује безбедност ни сама себи јер не ради по закону, него по вољи политичара.

Добро је што Град Београд уплаћује уметничким удружењима средства за ПИО, али није добро што то са закашњењем ради. Због тога слободни уметници на појединим општинама не могу да овере здравствене књижице.

Значи – нема више заљубљених принцеза, храбрих витезова и осталих пропагандних сценарија због којих индоктринирани клинци израстају у окореле хетеросексуалце склоне да хомосексуалност сматрају за не тако „магичну и специјалну“.

Нема сумње да ће држава наћи нове извођаче радове своје политике јер ако су бивши комунистички портпарол и бивши четнички ађутант могли преко ноћи да одбаце своје змијске коже и претворе се у љубимце и света и нације.

Из овог саопштења може се закључити да су ухапшени поново доказали своју довитљивост, јер су, поред тога што су фарбали камење,у свом злочиначком науму пришивали и фантомке на дуксеве, тако се припремајући за рушење демократског поретка и српске „социјално одговорне Владе“.

Садашња влада и преговарачи, међутим, уместо да се и даље држе ових принципа и Резолуције 1244, да се евентуално понуди целом Косову и Метохији у оквиру Србије статус сличан Јужном Тиролу, одрекли су их се и прихваћен је тзв. бриселски споразум.

Интересантан је још један парадокс, организације као што су Пешчаник и остале које се диче залагањем за одбрану људских права, дијалога и толеранције тако олако захтевају забрањивање других политичких организација.