Добијање условљених кредита није гаранција исплативости пројеката. Овде кредитори не преузимају на себе ризик подухвата, јер им се као гарант враћања јавља држава Србија и зато се аналитичке службе давалаца кредита при процењивању понашају јако комотно.

Иако је јасно да највиша покрајинска власт не може бити изузета од принципа владавине права, покрајинска власт не може ни отуђити суверенитет од грађана, нити може бити изузета од ограничености демократијом, европским вредностима и правом грађана.

Тамо смо осетили слогу и снагу опозиције, која није могла да се сложи ни поводом овог комадања Србије. Нису могли да упуте заједнички позив, нити да доведу своје присталице. Из Скупштине би изашли сви они да нас је било неколико хиљада, јер је то неколико хиљада гласова, јер им је до тога изгледа једино стало.

Тако је Вучић, одмах на почетку, изјавио да „одавно није видео већу неодговорност код одраслих људи“ (мислећи на оне који су били затечени ситуацијом и првобитно одбијали евакуацију), а за оне који говоре о великом броју жртава (у Обреновцу) да се „баве измишљотинама и желе својој држави лоше“, отворено рекавши „колико могу да буду болесни“?! 

У свету у којем за све постоје једнака мерила, овакво признање морало би да подигне на ноге васколику западну медијску силу, која је сваки наводни, а касније недоказани, злочин српских власти над косметским становништвом, својевремено стављала у ударне вести и рубрике.

Посебно је парадоксално и дегутантно да у тренуцима такве дезорганизованости и анархије, власт добар део драгоценог времена троши на саморекламирање, патетисање, пренемагање и оно што им је најважније, ослобађање себе од било какве одговорности за оно што се дешава.

Добили смо „бели Шенген“ који ће моћи да користе они којима су и досад визе вадиле агенције. Да, биће од користи и оним срећницима који су, оставши без посла у својој земљи, нашли посао у ЕУ. Користиће га и наша омладина која ће сад моћи да „кулира“ пред европским кафићима.

Све оно што се током последњих деценија догодило у Источној Европи потврђује да се поново буди тежња неких сила да крену према Истоку.

Било какав спољнополитички заокрет неће бити могућ, пошто имамо паралелне политичке структуре које, у теорији, могу одбити послушност званичној државној политици. Укинути овакву аутономију биће неизводљиво, пошто само „грађани и грађанке“ Војводине могу да одлучују о промени граница Војводине.

Овде се показало да је држава потпуно неспремна и дугорочно незаинтересована за питање безбедности и заштите сопствених грађана. Како ће и бити кад политичка елита има „важније“ бриге.