Očigledno je da se Albanci neće zadovoljiti secesijom KiM od Srbije, oni će u prvoj fazi ispoljiti aktivnosti u cilju stvaranja „velikog Kosova” od delova Makedonije, Crne Gore i jugoistočne Srbije, a posle toga bi gradili neki savez sa Albanijom.

Napisao sam da će okupacija Iraka u kolonijalnom stilu već u prvoj nedelji „da se suoči sa odlučnim gerilskim otporom koji će trajati i dugo pošto Sadama Huseina više neće biti“, kao i da će okupatori biti “proterani“.

Znaci samootrežnjenja, koje treba pozdraviti, nagoveštavaju suton koncepcije po kojoj je odustajanje od Kosova glavni uslov za vođenje proevropske politike. Pokazalo se da borba za Kosovo na diplomatski način nikako ne znači povratak u Miloševićevo doba.

Uprkos sve većem broju nezadovoljnih Iranaca, kojem nisu kumovale samo jednostrane sankcije, već i loše rukovođenje iranskom privredom tokom proteklih godina, teško je očekivati reprizu „zelene revolucije“ iz 2009. godine, bar za izvesno vreme.

Ova vlada nije napravila nijedan „faul” prema svojim evropskim partnerima. Moguće je da smo bili nešto uspešniji u odbrani Kosova nego što su mnogi očekivali, ali to svakako nije razlog za hlađenje odnosa. Srbija će nastaviti da vodi politiku u kojoj su podjednako važne i evropska budućnost i Kosovo.

Da je na izborima pobedio Romni, to bi ugrozilo ne samo odnose sa drugim svetskim silama već bi predstavljalo i pretnju po mir u čitavom svetu, pri čemu naročito treba misliti na Bliski istok i rat u Siriji. 

Svejedno je da li će ishod glasanja o zakonu o informisanju biti pozitivan, jer sigurno je da predsednik Tadić neće propustiti priliku da odbije da potpiše krajnje loš i nepopularan zakon, vrati ga parlamentu na dvotrećinsko glasanje i time stekne velike poene kod svih medija.

Svi su saglasni da ono malo glasača nije znalo šta radi u trenutku glasanja pa sada opštinska vlast treba da bude identična republičkoj, sa malim izmena i dopunama a sve sa ciljem da na „presto“ ne zasednu „ratni huškači“.

Ali za razliku od ostalih, Kurti nikome ne pokušava da se dodvori ljigavim mantrama o „regionalnoj saradnji“, „dobrosusedskim odnosima“ i „zajedničkoj evropskoj budućnosti“, on veoma ubedljivo naglašava da Srbi i Albanci nisu posvađana deca koja se „nisu dobro upoznala“, već narodi koji na Kosovu imaju protivrečne interese.

Proteći će još mnogo vode dok ne isplivaju konkretni dokazi da se Hrvatska i Republika Srpska mogu naslanjati jedna na drugu kao prijateljske i partnerske strane, ali u prvoj posjeti hrvatskog predsjednika Banjaluci u ovom trenutku treba vidjeti i fakte koji ohrabruju.