Tadić je izgubio kopču s narodom, zatvorio se u citadelu i okružio dvorskom kamarilom, koja uzima ogroman novac da mu smišlja rečenice i poze u kojima će ga slikati. Preuzeo je na sebe posao za koji nije sposoban, on bi da bude i predsednik, i premijer, i ministar, i baba Vanga.

Moj zaključak da nije bolje, već drugačije temelji se na sledećem: viđenje koje mi sa ovih prostora imamo kada je reč o tome šta je dobar život, daleko prevazilazi viđenje koje o tom pitanju, u konkretnom slučaju, imaju Britanci, a mislim i drugi na Zapadu.

Neki predstavnici opozicije poslednjih dana prizivaju nasilje na ulicama, predviđaju pad vlade na ulicama. Mislim da nisu svesni šta govore. Građani znaju ko su oni. Uprkos željama da steknu novi identitet, uvek izbije stari način mišljenja – ekstreman i radikalan.

Rusi i Amerikanci nastoje da se mirovna konferencija održi dok evropske sile na prvom mestu Francuska i Britanija i formalno ukidaju embargo na izvoz oružja opoziciji. Na koji način to može pomiriti zaraćene strane u Siriji i okončati dvogodišnji krvavi građanski rat?

I ranije, nakon obilaska Vojvodine, recimo, naš vaspitač Jelko, u izveštaju o položaju nacionalnih manjina, optuživao je Srbiju za „međuetničke incidente u pokrajini“. U međuvremenu je plastično pojasnio „autizam Srbije“ kao situaciju jednaku onoj „kada bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi onu stvar“.

Nedavni uspesi sirijske vojske mogli bi, ukoliko se nastave, da donesu značajnu prevagu na stranu Asadove vlade u Damasku, što je odmah primećeno u Rijadu, Jerusalimu, Vašingtonu, Briselu. Odjednom je ponovo vaskrsla priča o sarinu, ratnim zločinima i mogućem vojnom angažovanju NATO pakta, a usledili su i izraelski vazdušni udari na Damask.

Impresivan broj onih koji su na ulicama ili Internetu poželeli da kažu šta misle o nasilju pokazuje da je dara prevršila meru. Nisam za prebrojavanje reagovanja na raznim sajtovima, ponajmanje u otužnom kontekstu na koji je to učinila Nova srpska politička misao.

Nemilosrdna medijska sredstva imaju veoma malo vremena da sazru pre nego što objave neuspeh. To znači da je mnogo manje tajni zbog toliko prisutnog curenja informacija.

Svaka, uslovno da kažem, demokratska revolucija ili revolucija biva izneverena kroz realnost. I bilo bi veoma važno kada bismo svi objašnjavali građanima kako izgleda politika u suštini, kako bi objasnili da i očekivanja nisu realno moguća.

Ovaj dijalog aktivne i pasivne ljevice više podsjeća na pokušaj da se uspava i razvodni odlučnost i spremnost za prave promjene, kakve još uvijek propagira „Siriza“, a sve u liku komplimnata ali i očinskih savjeta „ljevičarskog velana“ o „dobrom vladanju poslije izbora“.