Nemilosrdna medijska sredstva imaju veoma malo vremena da sazru pre nego što objave neuspeh. To znači da je mnogo manje tajni zbog toliko prisutnog curenja informacija.

Ta potreba da NATO pogreši, čak da se raspadne, jeste čudna jer uopšte ne počiva na ideji šta bi to drugo bilo bolje od NATO. Mnogi ne mogu da shvate koliko je jaka diktatura u Srbiji, koja je vođena jednim notornim psihopatom koji prezire vlastiti narod. Mnogi ne uviđaju vezu između Srebrenice i Račka.

Ovaj dijalog aktivne i pasivne ljevice više podsjeća na pokušaj da se uspava i razvodni odlučnost i spremnost za prave promjene, kakve još uvijek propagira „Siriza“, a sve u liku komplimnata ali i očinskih savjeta „ljevičarskog velana“ o „dobrom vladanju poslije izbora“.

Više vojnik nego političar, više državnik nego diplomata, kralj Aleksandar Karađorđević je složen izbor između državnog jedinstva i političkih sloboda 1929. godine lako rešio u korist prvog. Cena ovog koraka bila je visoka.

Gospodin Lafonten je na parlamentarnom sajtu nemačke Partije levice rekao da će se kancelar Angela Merkel “probuditi iz svog samozadovoljnog dremeža“ tek onda kada se zemlje koje su u nevolji ujedine kako bi je primorale na promene u kriznoj politici – i to na račun Nemačke.

Tadić je izgubio kopču s narodom, zatvorio se u citadelu i okružio dvorskom kamarilom, koja uzima ogroman novac da mu smišlja rečenice i poze u kojima će ga slikati. Preuzeo je na sebe posao za koji nije sposoban, on bi da bude i predsednik, i premijer, i ministar, i baba Vanga.

Naime, izraelski avioni i ne moraju da ulaze u vazdušni prostor Sirije da bi izveli bombardovanje. Sirijcima nedostaje raketni pvo sistem dugog dometa koji bi mogao da ugrozi izraelske jurišne avione.

Neki predstavnici opozicije poslednjih dana prizivaju nasilje na ulicama, predviđaju pad vlade na ulicama. Mislim da nisu svesni šta govore. Građani znaju ko su oni. Uprkos željama da steknu novi identitet, uvek izbije stari način mišljenja – ekstreman i radikalan.

Ovde treba istaći da Rusija u Rumuniji posle 1990. g. praktično nije imala nikakav program javne diplomatije, što se vrlo jasno oseća. Nepostojanje interesovanja za rumunsko-ruske odnose u epohi postkomunizma je bilo uzajamno – kako na državnom nivou, tako i na nivou običnih građana. 

I ranije, nakon obilaska Vojvodine, recimo, naš vaspitač Jelko, u izveštaju o položaju nacionalnih manjina, optuživao je Srbiju za „međuetničke incidente u pokrajini“. U međuvremenu je plastično pojasnio „autizam Srbije“ kao situaciju jednaku onoj „kada bi muž, da napakosti ženi, odsekao sebi onu stvar“.